Odgovor na pitanje o krizi novije srpske kritike postavljeno u Književnim novinama
Teza o krizi kritike polazi sa pozicije da bi kritika, kao komentar teksta trebalo da unese neku vrstu disbalansa u cirkulaciju književnog diskursa. Kao sila koja nadzire i reguliše njegovo širenje ona bi trebalo da vrši promociju poželjnih i osporavanje njegovih nepoželjnih efekata u polju kulture. Ali, kao što je Fuko pokazao, uloga komentara je uvek povezana sa disciplinovanjem i pacifikacijom. U tom smislu rekao bih da kritika nikada nije bolje stajala. Ona je, naime, konačno naučila dve stvari – kako da se razračuna sa svojim neistomišljenicima, a da na njih ne skrene pažnju čitalačke javnosti. Prevazišla je polemičnost koja se podrazumevala još od Vukovog vremena, i u kojoj je kritičareva reč stvarala ili uništavala književne karijere, ali koja je takođe, prihvatajući nekoga kao predmet rasprave uvodila, dijalektički govoreći, negaciju ispostavljene vrednosti u tekuću diskusiju. Pogrešno bi bilo ovde postulirati neku alternativnu, apsolutnu, tačku esteskog suda, bezinteresnu poziciju koja bi postojala izvan sveta, odnosno izvan sprega čitavog niza relacija koje konstituišu društvenu realnost. Dobro je poznato da se Skerlić brinuo o nacionalnom zdravlju, ali čak i ukoliko govorimo o čistoj poeziji i Bogdanu Popoviću, moramo imati na umu da je takozvana autonomija estetskog polja oposredovana, te da podrazumeva mrežu brojnih institucija i struktura (univerzitet, časopisi, izdavaštvo, saloni, građanska klasa, tržište) za čije formiranje je neophodno postojanje određenog modusa društvene proizvodnje. Nema, dakle, prostora izvan prostiranja moći (Fuko).
Koliko sam mogao da primetim do sada, kritičari su na pitanje o krizi
kritike odgovarali navodeći mahom subjektivne razloge
(lični motivi, lični žargon, lično neznanje, lična politička uverenja), ali stvar je u tome da se problem shvati strukturno.
Kritičari se ne rađaju, oni se proizvode, a njihovi stavovi, čak i kada su subjektivni,
nose pečat ovog procesa (želja je uvek želja
Drugog, upozorava nas Lakan). Čini mi se zato da je pogrešno govoriti o krizi
kritike. Umesto toga, pre bismo trebali da se koncentrišemo na ulogu kritike takve
kakva jeste, odnosno,
da se zapitamo čemu ona (danas i ovde) služi? U skladu
sa time, u polju književnosti, možemo konstatovati dvostruki pokret disciplinovanja i preraspodele moći. Od kada je emancipatorska politika doživela krah krajem osamdesetih godina, svedoci smo neprestanog procesa deregulacije književnosti i kulture uopšte. Ovo je za posledicu imalo preobražaj
protoka novca u datom polju i okretanje, odnosno, prisilno prepuštenje institucija
kulture silama tržišta. Kod nas, u svom specifičnom obliku, ovaj proces je, kao
što je poznato, bio posebno poguban. U poslednjih nekoliko decenija bili smo svedoci
privatizacija i gašenja brojnih značajnih izdavačkih kuća i časopisa, restrukturiranja
ili proterivanja kulturnih rubrika iz dnevne štampe, ukidanja kulturnog programa
iz medija. Usled napada na izdavaštvo ostali smo uskraćeni za nepoznat broj naslova,
a posebno prevoda značajne teorijske literature (danas se uglavnom prevode dela
drugog reda, dela koja više nisu aktuelna, ili dela koja su već prevedena). Prevodi savremene poezije skoro da su nepostojeći. Država,
koja inače nema problem da izvrši aproprijaciju kulturnog kapitala (koji pripada
literarnoj prošlosti) kako bi zasnovala sopstvene mitove, savremenom stvaralaštvu
retko prilazi sa jednakim pijetetom. Univerzitet kao jedno od mesta koje je ostalo
pošteđeno drastičnih trauma privatizacije, prošao je i još uvek prolazi kroz slične
procese disciplinovanja, koji u osnovi podrazumevaju, kako su to neki autori primetili,
napad na tzv. javnu upotrebu uma (Kant),
u ime povećanja efikasnosti prilikom produkcije kadrova, koji bi bili usmereni na
rešavanje konkretnih problema. Kritičari koji se na ovaj način proizvode postaju
nesposobni da postave pitanja koja prevazilaze njihovu usku književnoterijsku stručnost,
čime se poezija (i književnost uopšte), putem institucije komentara, razdvaja od
stvarnosti o kojoj svedoči svojim kompleksnim strategijama.
Proces o kome je reč može se (zašto da
ne?) opisati imenom proleterizacije intelektualnog rada. U kontekstu kritike jedan
od najznačajnih momenata ovog procesa svodi se odnos ponude i potražnje: dok sa
jedne strane imamo, uslovno govoreći, hiperprodukciju stručnjaka za kritiku i književnost
uopšte (koju oni putem školarina sami plaćaju), broj radnih mesta ili opada ili
stagnira. Ne samo da se prema zakonu tržišta vrednost robe u ovakvoj situaciji smanjuje
(ko danas živi od književnosti?), već je ona osnov za klasičnu strategiju disciplinovanja radne snage: porast poslušnosti/efikasnosti i urušavanje solidarnosti. Umesto da, u odnosu na druge društvene činioce, književni kritičari štite interese kulturnog polja, oni se usmeravaju na međusobno nadmetanje za ono malo sredstava koja im se nude, čime direktno omogućavaju subsumiranje kulturnog kapitala pod ekonomski kapital.
Ovo nas vodi u dva pravca – javni i privati
sektor. U privatnom sektoru, čija se jedina istinska kritika sastoji u broju prodatih
primeraka (nije li to danas pravi naslednik Skerlićevog pera?), književni kritičar
nužno podređuje svoje pismo ancilatornom žanru reklame (što je uostalom dugotrajan
i dubok proces koji seže barem do sredine devetnaestog veka). U ovom slučaju sama
institucija kritike postaje inkorporirana u tržišnu logiku, bez obzira na teorijski
okvir iz koga dolazi. Teško bismo mogli da tvrdimo
da je ovakva kritika u krizi, mada je upitno u kojoj meri ostvaruje svoje ciljeve.
Kada je javni sektor u
pitanju situacija je nešto komplikovanija. U njoj još uvek važi uverenje da treba
da postoji sloboda izražavanja, i ukoliko se želi govoriti o krizi, čini mi se da
se cilja na ovaj prostor. Institucije kulture i obrazovanja koje raspolažu javnim
sredstvima, iako osiromašene, ipak nisu siromašne, pogotovo ako se nalaze u centrima
protoka kapitala, kakvi su veći gradovi. Ovde na scenu stupaju političke elite,
koje kao posrednici vrše raspodelu sredstava, kako unutar institucija tako i između
njih. Budući da su ove elite i same podređene tržišnoj logici, odnosno logici spektakla
(predizborna kampanja je uvek u toku), tržište se (poput živih mrtvaca) vraća i
u ovom sektoru, namećući svoja pravila igre. Očigledno je da se njihovom odlukom
finansiraju prvenstveno one umetničke forme koje odgovaraju prirodi spektakla (film,
pozorište, ali najviše različiti oblici muzičkih festivala). U poređenju sa njima, književnost i književna kritika,
po svojoj moći da mobilizuju glasačko telo, ne zauzimaju značajno mesto (ali svakako
da postoje oni koji su zaslužniji od drugih). Intelektualni radnici, koji pretenduju da se izdržavaju sopstvenim radom, u situaciji oskudice koja odgovara strategijama discipline, po pravilu bivaju kooptirani od strane struktura moći, dobijajući za uzvrat njihov autoritet i prestiž. Oni potom igraju ulogu
provodnika i poluprovodnika, prenoseći dalje njene efekte, nadzirući i diciplinujući
kretanje književnog i kritičkog diskursa sa svojih pozajmljenih pozicija. Oni istovremeno
intenzivno rade na tome da legitimišu sopstvenu poziciju i kompetentnost, kroz proliferaciju
tekstova i nastupa na povlašćenim mestima i kroz uključivanje drugih intelektualaca
u proces njihove legitimacije, bilo kao kritičara, bilo kao zaposlenih u insistucijama
kulture (žirijima, uređivačkim odborima, univerzitetima), koji potom ponavljaju
ovaj potez na nižem nivou i tako dalje. Moć se prostire od vrha do dna strukture.
Moglo bi se reći da se kritičari koji
su uspeli da stupe u ovaj prostor ponašaju prema onima koji bi to želeli (budući
da su im kunkurencija u pristupu fondovima) na isti način kao i nove članice Evropske
unije prema zemljama kandidatima – sa nipodaštavanjem i strahom. Više od svega oni
strahuju da će se ponovo naći među njima. Konačno, njihovi tekstovi počivaju na
ovom strahu. U zavisnosti od profila kritičara on
može imati različite sublimacije (opis bez suda, hiperteoretizacija, dekontekstualizacija
itd), ali jedna konstantna odlika je nekonfrontativnost ili konfrontativnot na nesuštinskom
nivou (ličnom, dnevnopolitičkom, čisto estetskom). Ovo, međutim, ne treba razumeti
kao neku vrstu povlačenja, naprotiv, to je bezobzirno lice ofanzivne strategije,
koja falsifikuje suštinski pluralitet kritičkog govora. Jer ne postoji samo jedna
kritika koja bi danas bila u krizi, već paralelno postoje kritike, koje su međusobno suprotstavljene, a od kojih neke imaju povlašćeno
mesto, dok su druge na dalekoj periferiji. Ovo klasičnu argumentovanu debatu čini
suvišnom, jer nema potrebe raspravljati sa nekim ko ne postoji. I samo pitanje o
krizi kritike zapravo dolazi iz monološke perspektive koja prizvodi samu sebe tako
što druge odguruje u drugi plan, a što joj je omogućeno monoplom nad simboličkim
mehanizmima jednog društva (časopisi, izdavačke kuće, nagrade, mediji, univerzitet
itd). Nema, dakle, potrebe za cenzurom, a falsifikat, prisvojeni rezultat tuđeg
rada, postaje legitimni postupak, ispražnjeni označitelj u službi prostiranja moći.
Zato su okrugle stolove zamenile promocije – jer ko želi da problematizuje status
sopstvenog proizvoda na tržištu tako što će izlagati proveri njegovu vrednost? Još
je Žid ovakvu mašineriju opisao kao kovačnicu lažnog novca.
Predmet oko koga tinja naš hladni sukob
je sama slika savremene srpske književnosti, kanonizacije određenih autora i (prećutno)
potiskivanje drugih, ali i slika književnosti uopšte. Čemu zapravo služi data monološka,
falsifikatorska, autistična kritika, odnosno, kritika bez kritike, ako ne, delezijanski govoreći, zaravnjivanju prostora, uklanjanju trenja unutar ustanovljenih kanala simboličke razmene? Ona je tu da kroz simulaciju intelektualnog rada, opravdava protok kapitala u polju visoke kulture. Nisu u pitanju samo tekstovi u književnim časopisima i dnevnoj štampi, nastupi u medijima, već i nagrade i antologije (nedavno smo videli nekoliko antologija savremene srpske poezije, mlađe srpske poezije itd). Svi oni učestvuju u legitimisanju određene konstelacije relacija koja vrši proizvodnju kulturnog polja, a time i određene slike stvarnosti.
Ali danas kao da ni kritičari ni pesnici
ne prihvataju ozbiljno da poezija učestvuje u konstituisanju stvarnosti. Pesničko
mišljenje je u startu diskvalifikovano kao sila unutar društvene realnosti. Ono
može da opstaje, jednako kao i kritika, samo ukoliko svoju delotvornost pozajmljuje
od ljubavnika moći (Fuko). Poznato je
da kriza danas označava nešto što se odigrava na svetskim tržištima i da se o stvarnosti
ne odlučuje na stranicama književnih časopisa. Posledice ovakvog uverenja vidljive
su u većem delu naše mlađe poezije i kritike, ali i javnom i zajedničkom prostoru uopšte. Opisano stanje pripada
globalnom procesu kojim sve više postajemo kulturna periferija, nesposobna da proizvodi
i akumulira (kulturni) kapital.
Ako treba odgovoriti na pitanje gde je nestala kritika poezije, moglo bi
se reći da mahom radi u uslužnoj industriji (restoranima, kafeima, u najboljem slučaju,
knjižarama), ukoliko nije odavno pošla za Remboom u Abisiniju, a po svemu sudeći
neće se vraćati. Možda joj je tamo i mesto. Istovremeno, tačke otpora koje su potisnute,
i koje postoje, moglo bi se reći, uprkos našim institucijama kulture, suočavaju
se iz dana u dan sa nemogućnošću sopstvenog poduhvata. Ali su u prednosti u odnosu
na prethodne generacije barem u jednoj stavki: one, naime, imaju internet.[1] Među njima
još uvek preovladava uverenje da se istorija nije završila, da narativi tržišta
nisu jedino štivo vredno čitanja, te da je polje stvaralaštva i mišljenja još uvek
mesto borbe za stvarnost. Oni koji trguju lažnim novcem traže novog gospodara – i naći će ga. Ostali još uvek nisu spremni da
se odreknu sopstvenog suda. I zbog toga će morati da plate visoku cenu.
Stevan Bradić
(objavljeno u Književnim novinama, br. 1214, Jun 2013, godina LXV, str. 8)
[1] Neki kritičari
patetično navode da je internet smetlište
odbačenih vrednosti (a nije li to i sama književnost danas?), previđajući time
lekciju Valtera Benjamina (ali i Fridriha Kiltera, Espena Arseta itd), da se tehnologija,
hteli mi to ili ne, na bitan način upisuje u stvaralačke prakse – što danas znači
barem sledeće: nove koncepcije intelektualnog vlasništva i autorstva, nelinearnost,
hipertekst i pristup znanju bez presedana. Internet postavlja pitanja kapitalu na
koje on još uvek nema odgovor. Sukob u ovom polju je u toku, a razrešenje nam tek
predstoji.
Нема коментара:
Постави коментар