Otići
u Lavov. Kojom stanicom
za Lavov, ako ne onom
u snu, u zoru, kad rosa
blista na koferima i
kada se brzi vozovi,
vozovi brzi poput
metka, tek rađaju. U žurbi
otići za Lavov, po
noći ili danu, u septembru
ili martu. Ali samo
ako Lavov postoji,
ako se može pronaći
unutar granica, a ne samo
u mom najnovijem
pasošu, ukoliko drvoredi
topole i jasena još
uvek dišu
poput Indijanaca, i
ako brzaci mrmljaju svoj
tamni esperanto, a
zmije u travi, nalik na meke znakove
ruskog jezika, iščezavaju
u procepima. Spakovati
se i otići, nestati
bez traga, u podne,
sručiti se u ništavilo
kao što gospođice
padaju u nesvest. A čičak, čitave
armije zelenog čička,
tamo dole ispod platna
venecijanskog kafea,
sa puževima raspravljaju
o večnosti. Ali
katedrala se uzdiže
sećaš li se, tako
uspravno, tako pravo
poput svečane nedelje
i belih salveta i kofe pune
malina ostavljene na
podu, a
moja želja koja se još
nije ni rodila
jedino se brine o
korovu i ćilibaru višanja
kraljice Ane, i neumesnom
Fredru.
Uvek je bilo isuviše
Lavova, niko nikada nije mogao
da shvati njegova
predgrađa, da čuje
šapat svakog kamena
koji se pržio
na suncu, noću je
tišina pravoslavne crkve bila drukčija
od tišine katedrale,
jezuiti su
krstili biljke, list
po list, ali one su rasle,
rasle tako bezumno, i
radosno lebdele
svuda, u hodnicima i
mlinovima za kafu
vrteći se same od
sebe, u plavim
čajnicima, u štirku,
koji je bio prvi
formalista, u kapima
kiše i trnovima
ruža. Promrzla forsitija
žuti se kraj prozora.
Zvona su se ljuštila i
vazduh je drhtao, buketi
časnih sestara plovili
su poput škuna pored
pozorišta, bilo je
isuviše sveta tako da je morao
da izlazi na bis
iznova i iznova,
publika je bila u
ekstazi i nije želela da
napusti dvoranu. Moje
tetke nisu mogle znati
da ću ih vaskrsnuti,
pa su živele pune
poverenja; pune usamljenosti;
sluge, čisti i
ispeglani, trčali su
po svežu pavlaku,
unutar kuća
pomalo besnih i
ispunjenih velikim očekivanjima, Brzozovski
je došao kao gostujući
predavač, jedan od mojih
stričeva pisao je
pesmu naslovljenu Zašto,
a posvećenu
Svemogućem, i bilo je isuviše
Lavova, blistao se u
posudama,
lomio je čaše,
prelivao se iz
svake bare, svakog
jezera, dimio se kroz svaki
dimnjak, pretvarao u
vatru, oluju,
smejao se sa munjama,
postajao pitom,
vraćao kući i čitao
Novi zavet,
spavao na sofi pored
karpatskih tepiha,
bilo je isuviše
Lavova, a sada
sada ga uopšte nema,
rastao je nemilosrdno
i makaze su ga isekle,
sablasni baštovani
kao i uvek u maju,
nemilosrdno,
bez ljubavi, ah, sačekaj
da dođe topli jun
sa mekim papratima,
bezgraničnim
poljima leta, tj. sa
stvarnošću.
Ali makaze su ga
sasekle, duž linija i kroz
platno, krojači,
baštovani, cenzori
isekli su telo i
vence, podrezivačke su makaze radile
predano, kao u dečijoj
igri, isecajući
duž tačkaste linije oblike
srne ili labuda.
Makaze, perorezi i
žileti kidali su
sekli i skraćivali
voluminozne haljine
velikodostojnika,
trgova i kuća, i drveće se
rušilo nečujno, kao u
džungli,
i katedrala je
drhtala, ljudi su se pozdravljali
bez maramica, bez
suza, sasušenih
usana, Više te nikada neću
videti, toliko smrti te
očekuje, zašto svaki
grad
mora postati Jerusalim
a svaki čovek Jevrejin,
a sada u žurbi samo se
spakuj, uvek, svaki
dan
i zadihano kreni u
Lavov, jer posle svega
on postoji, tiho i
čisto
poput breskve. On je svuda.
Na putu
1. bez prtljaga
Putovati bez prtljaga, spavati u
vozu
na tvrdim drvenim klupama
zaboraviti otadžbinu,
promoliti se iz malih stanica
kada se sivo nebo uzdiže
a ribarski čamci izlaze na
otvoreno more.
2. u belgiji
Sipilo je u Belgiji
a reka je vijugala među brdima.
Mislio sam, kako sam nesavršen.
Drveće je sedelo na pašnjacima
poput sveštenika u zelenim
mantijama.
Oktobar se skrivao u korovu.
Ne, gospođo, rekao sam
u ovom kupeu je zabranjeno
pričanje.
3. soko kruži nad autoputem
Razočaraće se kada se obruši
na metalnu ploču, na gas,
na traku dekorativne muzike
na naša uzana srca.
4. mon blan
Blista se iz daleka, beo i
oprezan,
kao svetiljka za senke.
5. segesta
Na pašnjaku ogroman hram –
divlja životinja
otvorena prema nebu.
6. leto
Leto je bilo džinovsko,
trijumfalno –
a naš mali auto delovao je
izgubljeno
na putu koji je vodio za Verden.
7. stanica u bitomu
U podzemnom tunelu
gomilaju se opušci cigareta,
ne bele rade.
Zaudara na samoću.
8. penzioneri na izletu
Uče da hodaju
po zemlji.
9. galebovi
Večnost ne putuje,
večnost čeka.
U ribarskoj luci
samo su galebovi brbljivi.
10. pozorište u taormini
Iz pozorišta u Taormini opažaš
sneg na vrhu Etne
i blistanje morske pučine.
Ko je tu bolji glumac?
11. crna mačka
Crna mačka dolazi da nas pozdravi
kao da želi da kaže, gledajte
mene
a ne zastarelu romansku
katedralu.
Živa sam.
12. romanska katedrala
U dnu doline
romanska katedrala se odmara:
ima vina u buradima.
13. svetlost
Svetla na zidovima starih kuća,
Jun.
Prolazniče, otvori oči.
14. u zoru
Materijalnost sveta u zoru –
i krhkost duše.
preveo sa engleskog Stevan Bradić
Adam Zagajevski, rođen je 1945.
godine u Lavovu (današnja Ukrajina,) i jedan je od najznačajnijih savremenih poljskih
pesnika i esejista.
Posle okončanja Drugog svetskog
rata porodica Zagajevski preselila se u Gljivice, grad u Šleskoj.
Studio je filozofiju i
psihologiju u Krakovu, gde je, radeći kao profesor filozofije, živeo do 1980.
godine. Posle toga preseljava se u Sjedinjene Američke Države, gde je
univerzitetski profesor u Teksasu, dok jedan deo godine živi u Parizu. Posle
pada Berlinskog zida Zagajevski gradovima u kojima živi ponovo pridružuje i
Krakov.
Jedan je od najprevođenijih
poljskih pesnika, njegove pesme i eseji objavljeni su na svim vodećim svetskim
jezicima. Već godinama je kandidat za Nobelovu nagradu za književnost.
Knjige pesama: Saopštenja (1972),
Mesarnice (1975), Pismo. Oda množini (1982, 1983), Otići u Lavov (1985),
Platno (1990), Ognjena Zemlja (1994), Žeđ (1999), Antene (2005) i Nevidljiva
ruka (2009).
Najvažnije knjige eseja: Mali
Larus (1991) i Odbrana vatrenosti (2002).
Нема коментара:
Постави коментар