Manifest afirmacionizma - Alen Badju

(prevod je prvi put objavljen u časopisu Zlatna greda, god. 12, br. 127/128 (maj-jun 2012), str. 17-21)

 Prvu i mnogo opširniju verziju ovog teksta, sa drugim težištem, izložio sam 2001. godine u Veneciji, na konferenciji „Pitanje umetnosti u trećem milenijumu“, organizovanu od strane GERMSa (Groupe d'ƒtude et de Recherche des Médias Symboliques), pod vođstvom Kiro Brunija (Ciro Bruni). Još opširnija verzija, pisana stilom koji je verovatno bio na granici sarkazma, objavljena je 2002. godine u zborniku povodom pomenute konferencije naslovljenom Utopija 3. Današnja verzija, izmenjena, očišćena od retorike Imperije (pod preteranim uticajem Negrijevog bestselera), počiva na izlaganju u Drouing centru u Njujorku, na koje me je pozvala njegova direktorka Ketrin Ziger, povodom izlaska 22. broja lacanian inka, koga uređuje Džozefina Ajerza, u kome je objavljen prevod na engleski moje male knjige „O opskurnoj katastrofi“, objavljenoj u Francuskoj 1991. Verovatno će biti još njegovih verzija. „Delo u nastajanju“.

Alen Badju

Naša moć otpora i invencije zahteva da se odreknemo užitaka u margini, u izbegavnju, u beskonačnoj dekonstrukciji, u fragmentarnom, u drhtavom izlaganju smrtnosti, u konačnosti i telu. U ime nesrećnog stoleća koje se pred nama otvara, mi moramo, a zato i hoćemo, da objavimo postojanje onoga čega u umetnosti više nema: monumentalne konstrukcije, projekta, stvaralačke snage slabih, razaranja ustanovljenih moći.

Trebali bi se suprotstaviti svima onima koji samo žele svršetak, kraj, onim kohortama sagorelih i parazitskih poslednjih ljudi. Kraj umetnosti, metafizike, predstavljanja, imitacije, transcendencije, dela, duha: dosta! Proglasimo već jednom Kraj svih krajeva i mogućnost otpočinjanja svega što jeste, odnosno, svega što je bilo i što će tek biti.

Nasuprot sadašnjem padu u nedosledno mnoštvo, u energiju koja je nemoralna, nekontrolisana i – ukoliko bude uspešna – u osnovi ne-ljudska, zadatak umetnosti, u svim njenim oblicima je da ponovo potvrdi afirmaciju.

Proglasimo, dakle, iznova, u ime čovečanstva, umetnička prava istinski ne-ljudskog. Prihvatimo iznova našu opčinjenost istinom (ili lepotom: one su isto), umesto da proračunavamo, do najsitnije pare, fragmente našeg izraza.

Stvar je u potvrđivnju, afirmisanju (to affirm – potvrditi). I zato je ovaj nacrt manifest Afirmacionizma.

Dominacija romantičkog formalizma

Nazovimo „post-modernom“ – zašto da ne? – svaku predstavu umetničkog stvaranja proizvedenu pod znakom  spektakularnog izlaganja želja, fantazmi i terora. Pod znakom ukidanja univerzalnog. Pod znakom potunog izlaganja partikularizama. Pod znakom istorijskog izjednačavanja svih formalnih metoda.

Da, zaista je tako: možemo nazvati „post-modernim“ sve ono što odaje samovoljni i neograničeni uspon partikularnosti: komunitarističkih (communitarian – koji počivaju na partikularnoj zajednici), etničkih, lingvističkih, religioznih, seksualnih ili bilo kojih drugih. I biografskih partikularnosti, onog „ja“, na način na koji se obično zamišlja da se ono može, i treba, „izraziti“. Ja tvrdim da ovi post-moderni proizvodi predstavljaju poslednji oblik porobljavanja umetnosti od strane partikularnosti. Možemo razlikovati, prema tome, etničke i komunitarističke proizvode prema njihovim seksualnim osnovama i „ego-ističkim“ (me-ist) odlikama.

Gurmani prodaje najviše cene proizvode koji lako kombinuju ova dva niza:  smešteni u prepoznatljive etničke i seksualne kategorije, ovi proizvodi ipak pripadaju poptuno razigranom „ego-izmu“.

Nećemo denuncirati nikoga; svakom svoje.

Evo naše dijagnoze: ponovo razmotreni na osnovu dugotrajne istorijske perspektive, post-moderni proizvodi, prikovani za izražajnu vrednost tela, učinjeni kozistentnim držanjem i gestovima, materijalni su oblik, mogli bismo reći, najobičnijeg pada u romantičko.

Ovo pitanje je od najveće važnosti za nas. Iz ogromnog broja referenci, koje će Afirmacionisti budućnosti sakupiti i objaviti, dozvolite mi da narcistički izdvojim jedan moj tekst. U prvom poglavlju Petit manuel d’inesthétique, predlažem uspostavljanje razlike, zasnovane na odnosu između umetnosti i filozofije, između tri suštinska sistema. Prvi, koji ću nazvati „didaktičkim“, tvrdi, u platonističkom ili staljinističkom maniru, da umetničku delatnost treba podrediti spoljašnjim imperativima Ideje. Drugi, „klasični“, postavlja umetnost pod prirodnu vladavinu ugodnih formi i nameće joj, na način Aristotela ili Luja XIV,  praktičnu vrednost obuzdavanja strasti, pre nego misiju istine. Treći, „romantički“, naprotiv, u umetnosti vidi samo slobodne forme pada beskonačne ideje u čulnost i zato traži od filozofije da se pokloni pred umetnošću, na način koji je blizak Hajdegeru i određenim oblicima fašizma.

Smatram da 20. vek nije bio istinski inovativan, kada je reč o odlučnoj vezi između materijalnih gestova i idealiteta; da u osnovi nije predložio ni jednu novu figuru umetnosti, kao nezavisnu misao. Evo odlomka iz mog teksta:

Avangarde su bile samo očajnička i nestabilna potraga za posredujućom shemom, didaktičko-romantičkog tipa. Bile su didaktičke, zbog želje da umetnost privedu kraju, tako što bi denuncirale njen neautentični i otuđeni karakter. Ali takođe i Romantičke, zbog njihovog ubeđenja da umetnost treba da se odmah ponovo rodi kao apsolutistička, integralno svesna sopstvenih operacija, kao istina neposredno sposobna da čita samu sebe. Posmatrane kao stavovi didaktičko-romantičke sheme, avangarde su pre svega bile anti-klasične.

Kasnije zaključujem:

Globalna situacija je sledeća: paraliza tri inherentne sheme (didaktičke, klasične i romantičke), usled odsustva svih posledica jedine sheme pokušane u ovom stoleću, koja je u osnovi bila sintetička, didaktičko-romantička.

Ubeđen sam da „mi“ koji dolazimo, Afirmacionisti sa početka ovog stoleća, nećemo biti u iskušenju da se vratimo na datu postavku. Polazeći od njenih pozicija, tek će se proizvesti primereni i konačni oblici potvrđivanja u umetnostima.

Afirmacionisti će, naravno, braniti celinu savremene umetničke proizvodnje protiv tekućih reakcionarnih napada. Pokazaćemo nepoverenje spram svih koji pokušavaju da se koriste provizionim teorijskim slabostima, kako bi nametnuli obnavljanje ovog pompeznog nasleđa, ili nešto još gore. Ali ne bi trebali da budemo slepi za problem koji se tiče svih nas: problem dominacije figura „ego-ističke“ i komunitarističke ekspresivnosti, koji nisu ništa drugo do degradirani didaktički-romantizam, neka vrsta avangardizma bez avangarde. Na izvestan način, on se kombinuje sa pompeznošću koja se iznova i iznova javlja. Pompeznošću koja predlaže nasilnu tehnologizaciju i veličanstvenu dekoraciju, kao efekat, a koja dominira holivudskom produkcijom pa čak i određenim oblastima arhitekture ili multimedijalnog dizajna. Umetnici post-modernog kova suprotstavljaju joj se osiromašenim anti-klasicizmom čiji je jedini izvor Spinozina fraza: „Mi ne znamo šta sve telo može da učini“. Uz ovu bednu pričest, neki od njih (većina?) nastavljaju sa potragom za neočekivanom partikularnošću, bilo etničkom ili „ego-ističkom“, za nečim što bi istovremeno potvrdilo propast klasične koncepcije umetnosti i apsolutističke afirmacije subjektivnog izraza, privatnog ili javnog. Ali kod njih motivi ekspresije, kakvi god da su im oblici, vrše prezasićenje umetničkih gestova romantizmom, upoznatih jedino sa varijantama pogrebnog ili ludičkog romantizma, u zavisnosti da li smera na morbidno proglašenje kraja ljudske vrste ili na njeno proslavljanje.

Nikada nećemo razumeti šta je to što nas pritiska i što nas nagoni na očaj, ukoliko se iznova ne suočavamo sa činjenicom da naš svet uopšte nije demokratija već imperijalni konzervativizam, pod maskom demokratske frazeologije.

Šta možemo da kažemo o današnjem svetu? Jedinstvena sila, čije armije terorišu čitavu planetu, diktira sopstvene zakone kruženja kapitala i slika, i proglašava svuda, uz najekstremnije nasilje, Prava i Obaveze svih nas. Iza nje trče portiri i rivali, Evropljani, Rusi, Kinezi... Iako se često ne slažu oko sredstava, ne prestaju da svedoče o sopstvenom suštinskom slaganju. Zato što ni sami ne znaju kako da svetu dodele drugu vrednost.

Pod nametnutim imenom „terorizma“, oni koji se najsilovitije opiru hegemoniji brutalnog Zapada, za koju je „demokratija“ samo duhovni ukras, u stvarnosti su njen deo. Neki nihilistički kriminalci ubili su nasumice hiljade stanovnika Njujorka. Ovaj masovni zločin očigledno je otelotvorenje savremene patologije. To je hladni mise en scène ukradenog motiva: bes nadahnutih varvara protiv sile očiglednog imperijalizma. Američka armija i „teroristi“ obnavljaju staru i krvavu istorjisku pozornicu civilizacije okružene grubijanima. Dovoljno je da se setimo Rima: usamljena sila, koja u sopstvenim očima, dakako, predstavlja civilizaciju, konstituiše dva tipa umetnosti. Sa jedne strane, tu je blistava proslava njegove moći, morbidno i repetitivno pijanstvo, predloženo narodu kao opijat za njegovu pasivnost. To su cirkuske igre, za koje nam profesionalni sportovi i kulturna industrija, bilo muzička ili filmska, pružaju  neposredni ekvivalent. Ovaj tip zabave funkcioniše na velikim razmerama. Imenima žrtava i gladijatora danas odgovaraju ogromni finansijki obrti budžeta medijskih kompanija i doping u sportu. Ovo je umetnost pompeznog, koja od pogrebne moći Imperije preuzima materijal za svoje igre i fikcije, koje su sve više alegorične i bombastične. Njen prirodni junak je Ubica, mučitelj serijski Ubica. Ukratko, pervertirani gladijator.

U drugom pravcu, oskudna prefinjenost, koja je i sama oblikovana kroz neku vrstu formalističke suvišnosti,  pokušava da suprotstavi pompeznoj masivnosti neiskrenu i suptilnu perverznost ljudi koji mogu, a da zbog toga previše ne stradaju, da se pretvaraju kako napuštaju opštu cirkulaciju. Ovakva umetnost je romantički morbidna: izražava impotenciju i prikazuje je kao nihilistički užitak. Slobodno polaže pravo na velike šume, beskrajna snežna prostranstva, umekšana tela, kroz urođeničku ili orijentalnu mudrost. Ali ova je umetnost sve vreme obuhvaćena sumrakom pompezne umetnosti, kao uparivanje cirkuskih rogova sa Marcijalovim dražesno opscenim epigramima. Ili blještave retorike generala sa asketskim propovedima hrišćana u katakombama.

Mnogoliko razaranje čitavih oblasti savremene umetnosti, sasvim simetrično sa pompeznom umetnošću trgovine prepune masivnih slika, dopire do nas iz pravca romantičkog formalizma. Formalizam, u kome se pojedinačna formalna ideja, pojedinačni gest, pojedinačna skromna veština smatraju dovoljnim da stvore bitnu razliku u odnosu na kategoriju komercijalnog. Romantički, u smislu da svaki put kada neko izvodi ovaj zanat, čak i u sve većoj anonimnosti, motiv neprevaziđene ekspresije, mise en scène-a, navodno uzvišeno singularnog, preuzima oblik etničke ili „ego-ističke“ partikularnosti. Romantički u smislu da je energija tela, navodno, milost koja će nas iskupiti od pojmovnog lišavanja telesnosti. Na ovaj način, kroz ennui preciznih gestova – ali ovaj put bez čudesnog, u vidu gesta povezivanja umetnosti sa iskupljujućom svrhom ili umetnosti kao patnje i isijavajućeg izlaganja Mesa – umetnost postaje telesno konstruisanje konačnosti.

Da budem precizan, romantički formalizam je uvek bio umetničko opredeljenje ušuškane i krajnje dominacije. A tako je i danas: on je jedinstvena i mnogolika doktrina (ekonomskog liberalizma i političkog elektorijalizma), koja po prvi put integriše kvazi-totalitet ljudske vrste u preraspodelu i ograničenja njegove sudbine. Da, naše vreme je vreme jedinstvene doktrine i konsenzusa koji je stvoren povodom nje, pod neobičnim imenom „demokratije“. Svaka jedinstvena doktrina ovog tipa je očajnička, nihilistička, zato što ljudskom mnoštvu jedino predlaže apsurdno obnavljanje opscenog poretka. A umetnička subjektivnost ka kojoj vodi sačinjena je od istog nihilizma i opscenosti. U njoj se radi o formalizovanju uzvišenog očajanja tela isporučenog užitku (jouissance) Jedinstvenog. Čak je i Lenjin uočio da, u periodima kada su kritička i revolucionarna aktivnost veoma slabe, žalosna arogancija imperijalizma proizvodi mešavinu misticizma i pornografije. Upravo nam se ovo, u obliku romantičkog formalnog vitalizma, danas dešava. Imamo univerzalni seks i orijentalnu mudrost. Tibetanska pornografija – to je stvorila nada našeg vremena, koje tek treba da pronađe svoju zoru.

Afirmisanje velikog 20. veka

Neki su umetnici odavno smatrali da je uporno razaranje romantičke sheme i svih njenih naturalističkih i vitalističkih periferalija imperativ naše epohe. Afirmaconizam zahteva singularnost kritičke genealogije. U svim umetnostima 20. veka, veliki umentnici težili su da raščine projekat romantičke ekspresivnosti i da umetnosti podare njenu nužnu ravnodušnost (froideur), na isti način na koji je Malarme ponovo osvojio, u ime poetske Ideje, stav da poezija treba da se javi, ravnodušna prema zapostavljanju i prevaziđenosti, kao Sazvežđe. Ovi umetnici, često izolovani, polako su stvorili konfiguracije, razumljive tek danas. Oni su održali volju za anti-pojmom koji ne toleriše ni konačnost, ni meso, ni iskupljenje. Za umetnost potpuno alergičnu na opskurantističke hipoteze, kao i na pornografska zaglupljivanja svečanih performansa. Umetnost koja ne pripada ni Budi, ni želji razapetoj između festivala i mrtvačnice. Umetnost suštinski razvedenu od romantičkog. Umetnost koja bi mogla biti jednaka onome što je pesnik Alvaro de Kampos, heteronima Fernanda Pesoe, zvao „matematikom bića“.

Osip Zadkin, Razrušeni grad, 1951-1953.

Najvitalnija i najistinitja umetnost 20. veka pokušala je da pokaže, kako to Alvaro de Kampos kaže, da je „Njutnov binom, jednako lep kao i Miloska Venera“. Što znači: da je pokušala da obuhvati stvarnost bezličnom strogošću, kao i matematika. Možemo imenovati neke od junaka ovog pokušaja, neprestano suprotstavljene sledu neo-romantičkog, kakav imamo kod nadrealista, ili još gore, kod situacionista, a da i ne spominjemo savremene korporealiste i vitaliste. Spisak – ograničićemo ga na nestale – je arbitraran; on samo upućuje na očigledno odsustvo oblika našeg sazvežđa, iscrtavajući sopstveni oblik po iščezlom nebu proteklog veka. Afirmativnog sazvežđa. To su veliki afirmacionisti, najbolji, nesvesni da su to bili: oni koji su sami razvili, kroz sopstvnu umetnost, čitave konfiguracije, u načelu i u izvedbi. Fernando Pesoa u pesništvu, Pikaso u slikarstvu, Bertold Breht u pozorišu, Osip Zadkin u vajarstvu, Čarls Čaplin u filmu, Vilijem Fokner u romanu, Mers Kaninghem u plesu...

Ali ne smemo zaboraviti ni Volasa Stivensa, koji afirmiše mogućnost pesme da zahvati biće iz pojavnosti; Osipa Mandeljštama, koji je obuhvatio sve svete znake veličanstvenog leša Vremena; Pola Celana, koji afirmiše transpoetičku mogućnost pesme „Nakon Aušvica“. Slavimo Albana Berga, koji afirmiše integralnu mogućnost opere nakon njene očigledne smrti; i Belu Bartoka, koji obnavlja eksperimentalnu silu, kontrapunktalnu i ritmičku, gudačkog kvarteta. Ili Olivjea Mesijana koji afirmiše uključivanje zvučne sporosti kroz suptilne mase i temporalne trouglove nevinog i kontemplativnog života, dok Anton Vebern konstruiše mističke vrednosti prefinjenih tišna.

Slavićemo Afirmaciju: Maljeviča i Mondrijana, za ontološku izvesnost geometrije; Františeka Kupke i Marka Rotkoa, njihovu snagu  – o draperije duše! – velikih i čistih kontrasta dovoljnog intenziteta boje. Reći ćemo: Kandinski, legitimator veze među znacima! Džekson Polok, zatvoreno ključanje beskonačnog gesta! Pozdravljamo te, Pirandelo, plodna odluko udvojenosti, sklonosti ka istini iluzije! I Klodela podjednako, udarni jezik konzervativnog nezadovoljstva usmerenog ka vrhovima neba. 

Idolatrijski insekti Žeremen Rihter, kolosalna materinstva Henrija Mura, čisti znaci Brankušija!

Džekson Polok, Jesenji ritam, 1950.

I još Afirmacionista: sveobuhvatne vizije kratkotrajnih totalizacija Virdžinije Vulf, jutarnji blagoslovi Ketrin Mejnsfild, Beketovo asketsko istrajavanje u volji za postojanjem. I ti brate Marlo, koji si doveo Istoriju do granica retoričkog slavlja.

Fridrih Vilhelm Murnau, otkrovenje sile sna, zadržanog pridruživanjem zalaska i  svetlosti. Orson Vels, tvorac krivudave poetike vidljivosti... Privedimo kraju ovu, naizgled apsurdnu, vežbu koja pokazuje i da ništa na njoj nije svrstano pod poznate odlike škola. Jedino singularnost dela pokazuje višesmernu želju, upućenu protiv svakog romantizma, i, u očima našeg mračnog stoleća, ka nečemu što bi napokon moglo da se uobliči kao zemaljska Afirmacija.

Proglašavanje maksima Afirmacionizma

Imenujući ono što ispitujemo i što nam može biti od koristi, ne nameravamo da iznosimo vrednosni sud. Nameravamo da učinimo vidljivim genealogiju aksiomatike. Aksiomatike koja postavlja sledeće: na početku stoleća moramo da umetničku vrednost vratimo njenoj bestelesnoj strogosti, anti-romantičkoj obestrašćenosti, operaciji oduzimanja, kroz koju se približava, u najvećoj mogućoj meri, stvarnom bez slike, koje je jedini uzrok umetnosti. Oduzimanja koje briše svaki projekat partikularnosti, budući da je stvarno na koje nailazi namenjeno svima. Oduzimanja koje je moderni metod integralne afirmacije univerzalnog.

Aksiomatike umetnosti koja nije ni etnička ni „ego-istička“. Nelokalizovana umetnost , u jednakoj meri ambiciozna i bezlična, jednako naga pred univerzalnom mišlju kao što je to linija koja prikazuje bezvremenu sliku bizona i tigra, naslikanu pre trideset hiljada godina u senkama pećine. Koja, u svojoj nagosti, zauvek potvrđuje neljudskost Lepog. Afirmacionistička aksiomatika objavljuje minimalne uslove, još uvek potpuno apstraknte, ali uveliko i aktivno podeljene sazvežđem, koje još nisu oblikovali umetnici ovog stoleća; uslove kao što su: da umetnost može da se pobuni protiv imerijalističke sile prevazilazeći istovremeno romantičku udvojenost pogrebnog i ludičkog. Udvojenost koju je Viktor Igo koristio kako bi iznova osvojio uzvišeno i groteskno. Jer ako on nije bio pompezan, umetnost današnjice je to u potpunosti: uzvišenost dosegnuta na silu putem groteske. Sterilna grimasa odsutnog posvećivanja. Bezukusna gestikulacja Ega.

Naspram ovih užurbanih ilustracija nedovoljne posvećenosti neljudskom istine, mi pokušavamo da obnovimo prava nezavisne Afirmacije.

1.      Umetnost nije uzvšeni silazak iz beskonačnsti, u bedu konačnog tela i seksualnosti. Naprotiv, ona je proizvođenje beskonačnih subjektivnih nizova kroz konačna sredstva materijalnog oduzimanja.

Mi potvrđujemo da u umetnosti postoje samo dela. I da je delo uvek konačno, dovršeno, u onoj meri u kojoj je to uopšte moguće. Mit poništavanja dela (unworking) je post-romantički, on je ennui konačnog u ime maglovite beskonačnosti. Ključna odlika umetnosti je da vodi ka beskonačnoj subjektivnoj mogućnosti zasnovanoj na konačnosti dela. Dobro je sve što nas još uvek navodi da, koristeći se rekonstruisanom subjektivnošću, razmišljamo o Eshilu ili Lukreciji. Smatra se da je ideja kratkotrajnog, efemernog, nova, ali ona je samo usklađivanje umetnosti sa kruženjem konzumerističkih dobara i zelenaštvom proizvoda, koji su materijalna osnova Imperije. Otpor Imperiji podrazumeva afirmaciju dela i istovremeno izbegavanje pompezne pohvale njenih moći. Afirmisati moćnu nemoć dela, krhka je ali nepomirljiva pojedinačnost.

2.      Umetnost ne može biti izraz puke partikularnosti, bilo etničke ili „ego-ističke“. Ona je bezlično proizvođenje istine upućeno svima.

Struktutra izražavanja pretpostavlja da je svako, kao umetnik, jedna vrsta nedokučive pojedinačnosti. Kako se to danas kaže: „Ja želim da budem ono što jesam“ – ili u plemenskom obliku: „Mi želimo da stvaramo, da obnavljamo, našu kulturu“.   Na žalost, ova je želja uvek već predodređena, a „ja“ koje progovara se ne može razlikovati od „svakoga“. Sa druge strane, „kulture“ o kojima je reč nisu ništa drugo do obnovljeni proizvodi, reciklirane starudije. Sve je to očajnički prosečno. Ustanovljene moći naklonjene su isključivo statističkim istraživanjima i rezultatima glasanja zato što dobro znaju da ništa nije nevinije i nesposobnije od proseka. One takođe znaju da je svaki pojedinac, ma ko on bio, samo životinja kojoj se uvek može pronaći zamena. Mi, međutim, potvrđujemo da ova životinja, kroz umetničku delatnost, proizvodi čvrste osnove univerzalnog obraćanja. Ljudska životinja uopšte nije izvor već, pre svega, mesto, ili jedno od mesta. Umetnik je, kao pojedinac, živa materija pozajmljena subjektu, kome, zato što je čulni subjekat u obliku umetničkog dela, treba takva materija. Ali nakon što je subjekt-delo dovršeno, njegova se individualna privremena podrška može u potpunosti ostaviti po strani. Jedino je delo afirmativno. Umetnik je neutralni element ove afirmacije.

3.      Istina, čija procedura je umetnost, uvek je istina čulnog kao čulnog. Što znači: preobražaj čulnog u događanje Ideje.  

Među procedurama istine, za umetnost je specifično da istinu dovodi kroz čulnost. Naspram toga, subjekt istine je u nauci deduciran kroz snagu slova, u politici kroz beskrajne resurse kolektiva, a u ljubavi kroz polnost kao razliku. Umetnost stvara događaj od paradigmatskog primera datosti, od čulnog nerazlikovanja, ona je Ideja na sledeći način: kroz preobražaj prisutnog u ono što bi trebalo da mu se dogodi prema njegovoj konačnosti (finiteness). Ideja se u umetnosti nameće kroz preobažavanje manifestnog u neverovatni imperativ. Primorani smo da vidimo, kao da je to skoro nemoguće, ono što je inače sasvim vidljivo – takav je, na primer, slučaj sa slikarstvom. Umetnost potvrđuje da se na samoj tački nemogućnosti-nadražaja odigrava Ideja, da se ponovo iskušava, u čulnim posledicama dela.

4.      Postoji nužno mnoštvo umetnosti i bez obzira kakvi se svi preseci mogu zamisliti, totalizacija njihovog mnoštva nije moguća.

Ovo se odnosi samo na način na koji je manifestaciju potrebno rasporediti u oblasti čulnog. Ništa ne ujedinjuje čulnost sem individualnog životinjskog subjekta i njegovih organa. Ali ovo empirijsko ujedinjavanje se ne tiče same umetnosti, koja se bavi čulnošću, oblast po oblast, i koja proizvodi sopstvene univerzalne ne-empirijske i ne-organske subjekte. Stoga ona ne može biti čulno neizdiferencirana. Mi zato potvrđujemo da je multimedijalni motiv multisenzorne umetnosti motiv bez istinske sudbine. On samo projektuje na umetnost opscenu jedinstvenost trgovine, monetarnu jednakost proizvoda.

5.      Sva umetnost nastaje iz nečistih, mešovitih formi, a pročišćavanje ovih nečistoća određuje istoriju i domet njene umetničke istine.

Forma daje čulnoj manifestaciji novo podrhtavanje, koje razgrađuje manifestnost i preobražava je u krhko trebalo-bi-da-bude. Ona je uvek u početku nečista, zato što je fiksirana između početne manifestnosti i njenog podrhtavanja, između raspoznavanja i neraspoznavanja. Dugo je vremena figuracija bila ovakva: ovo je glupost (bullock), ali ne u potpunosti, osim toga, neophodno je da se vidi kako bi se verovalo. Nakon toga umetnost je težila da pročisti nečistoće, posvećujući se u sve većoj meri svojoj dužnosti da proizvodi vidljivost, svim vidljivim dokazima uprkos.

6.      Subjekti umetničke istine su dela koja je sačinjavaju.

Inače bi postojali samo autori i njihove manifestacije ili izrazi. I tako ne bi bilo nikakve dužnosti, nikakve univerzalnosti. Postojali bi samo odrazi „ego-ističkih“ ili etničkih partikularnosti. Jedini istiniti subjekt je onaj koji se pojavljuje: delo, nakon koga je pojavnost suspendovana. Afirmativni subjekt ne-manifestnog je delo i samo delo.

7.      Ova kompozicija je beskonačna konfiguracija koja je, u umetničkom kontekstu trenutka, generička celovitost, totalitet.

Govorimo ovde o subjektima pokrenutim istorijskim događajem umetnosti, ili o kompleksu koji se sastoji iz dela inovativnih nizova. Kao serijska dela u muzici, ili klasični stil od Hajdna do Betovena, ili godine u kojima je kubizam bio delatan, ili post-romantička poezija, i bezbroj drugoj stvari. Postoje subjektivne zbirke, ili sazvežđa dela koja zovemo konfiguracijama, a koja su stvarne figure umetničkih istina. Konfiguracija je događaj koji nije mogao biti imenovan ili proračunat iz stanja koje mu je prethodilo, u datoj umetnosti. Ona se odigrava neočekivano, nepredvidivo. Zato je totalitet, proizveden na ovaj način, generički: on potvrđuje, u datom trenutku, umetnost kao čisto univerzalni rod, izuzet od bilo kakvih preliminarnih klasifikacija.

8.      Realnost umetnosti je idealna nečistoća, kao imanentni proces njenog pročišćavanja. Drugim rečima: umetnost ima, za svoj prvobitni materijal, čisto opisnu kontigentnost forme. Umetnost je druga formalizacija pojave neformirane forme.

Ovaj iskaz samo ponavlja već rečeno, iz drugog ugla. U početku postoji formalno nečista ideja koja menja manifestaciju percepcije ili unutrašnje intuicije problema, kao imperativ. Potom, postoji rafiniranje nečistoće, odvajanje, sve veće i veće, same forme. Zato se može reći da je budućnost umetničke konfiguracije, ili istine, sačinjena drugom formalizacijom, eliminisanjem nečistoća iz nečiste forme, eliminisanjem neoblikovanog, ili proizvođenjem oblika same bezobličnosti. Sve do trenutka u kome ništa više od realnog nije zadržano, nedostatak manifestnog, nedostatak nečistoće. Kada konfiguracija izgubi svoju afirmativnu moć, ona je uspešna.

9.      Jedina maksima savremene umetnosti je da ne bude „Zapadna“. Što takođe znači da ne treba da bude demokratska, ako biti demokratski znači: saobražavati se Zapadnoj ideji političke slobode.

Na ovoj tački ulazimo u savremenu situaciju. Da, jedini problem je znati da li umetnički imerativ može da se odvoji od imeprativa Zapada, koji podrazumeva marketing i komunikaciju. Zapadna demokratija, u osnovi, jeste marketing i komunikacija. U skladu sa time, istinska umetnost narušava marketing i ne komunicira, ne prenosi ništa. Nepokretna i nekomunikativna, takva nam je umetnost potrebna, jedina koja se obraća svima, umesto da cirkuliše prema unapred ustanovljenim mrežama, ili da se obraća nekim partikularnim gupama. Umetnost treba da se zalaže pred svakim, za ne-demokratsku snagu naše slobode.

10.  Ne-Zapadna umetnost je nužno apstraktna, ali u sledećem smislu: ona apstrahuje od svih partikularnosti i formalizuje gestove apstrakcije.

Kako bi se borila protiv ekspresivnosti, romantičkog formalizma, može se osloniti samo na dinamiku apstrakcije. To je staro pravilo, ali je izuzetno značajno u našoj situaciji. Sve se svodi na sledeće: izmisliti novu čulnu apstrakciju. To je istina koju jedva da prepoznajemo danas. Dela nauke, a posebno matematika, mogu nas u tome podučiti. Ovim su putem koračali umetnici Renesanse, ali i slikari sa početka 20. veka: okrenuli su se geometriji. I mi treba da se okrenemo geometriji, koja se značajno izmenila. Jer  nije stvar toliko u ugledanju na forme njenih strura, korliko u logici invarijanog, skrivenoj u njihovim poptunim izobličenjima. Trebali bismo da potvrdimo, u umetnosti, ideju indeligibilnih izobličenja.

11.  Apstrakcija u umetnosti, koja postoji i koja tek treba da nastane, ne tiče se ni jedne partikularne javnosti. Ova je umetnost namenjena proleterskoj aristokratiji: čini ono što kaže, bez potrebe da bude prihvaćena od bilo koga.

Potvrđujemo da sva sociološka i institucionalna razmatranja o umetničkoj publici moraju biti napuštena. Sociologija i kritika jedini su stalni pomoćni mehanizam Zapadne demokratije. Umetnost ne treba da brine o klijenteli. Ona je nedvosmisleno upućena svima i ovo obraćanje nema empirijsko značenje. Umetnost se stvara, ona govori ono što stvara, stvara ono što govori, prema sopstvenoj disciplini i bez uzimanja u obzir bilo čijih interesa. Proleterskom aristokratijom nazivam: aristokratiju koja je izložena svačijem sudu. Veliki francuski reditelj Antoan Vitez koristio je divan izraz kako bi opisao umetnost pozorišta. Govorio je: „elitizam za svakoga“. „Proleterska“ označava ono što u svakom od nas, kroz disciplinu rada, pripada generičkoj ljudskosti. „Aristokratija“ označava ono što je zaštićeno, u svakom od nas, od procenjivanja proseka, većine, sličnosti, ili imitacije. 

12.  Umetnost koja jeste i koja dolazi treba da bude čvrsto sabijeno kao demnostranti, iznenadna kao ponoćni prepad i uzdignuta kao zvezda. Evo šta ove tri slike kao apstrakcije afirmišu.

Delo koje treba da nastane treba da bude čvrsto sabijeno kao demonstranti, zato što večnoj pokretljivosti tržišta imperijalnog sveta treba da suprotstavi neporecivi princip posledice. Ono prezire relativizam i sumnja u sumnju. Ono istražuje afirmaciju do samog kraja.

Delo koje treba da nastane treba da bude iznenadno kao ponoćni prepad zato što ostvaruje događaj potisnutog realnog. Ono nasilno nameće realno, komad relanog, svemu čega se dohvati. Ne stavlja ga u kruženje, ne komunicira ga. Nameće ga sa nužnim i blagim dodirom terora.

Delo koje treba da nastane treba bude uzdignuto kao zvezda, zato što priželjkuje bezvremenu indiferentnost prema svojoj novostvorenoj formi. Ne pripada ni jednom bratstvu ili telu, ne postavlja se u mlakost deljenja. Delo koje treba da nastane izdvojeno je od imperijalne trgovine.

Poteškoća umetnosti danas leži u tome što postoje tri imeprativa a ne samo jedan. Postoji imerativ posledice, logički imerativ, onaj koji prpada matematici bića. Postoji imperativ iznenadnosti, realnog, imperativ izuzetka. I postoji imperativ uzdizanja, imperativ simbola, razdaljine. Dela su često prihvaćena na osnovu jednog ili dva imperativa. Ali veliki problem forme je u tome što treba spojiti sva tri. To će biti odlučujuće u delima koja treba da nastanu. Ostavljamo tri poslednje rečenice u njihovoj zaključnoj nagosti.

13.  Umetnost se danas može stvarati samo o onome što za Komunikaciju (medije i trgovinu) ne postoji, ili jedva da postoji. Umetnost apstraktno proizvodi vidljivost ovog nepostojanja. Na osnovu toga se u svim umetnostima uređuje formalni princip: sposobnost da se učini vidljivim, za sve, ono što za medije i trgovinu, a time i za svakoga, iako sa druge tačke gledišta, ne postoji.

14.  Uverena u kontrolu čitavog prostranstva vida i sluha kroz komercijalne zakone marketinga i demokratske zakone komunikacije, savremenoj moći više nije potrebna cenzura. Ona kaže: „Sve je moguće“. Što takođe može značiti da ništa nije moguće. Prepuštati se ovoj dozvoli uživanja moguće je samo na štetu svih umetnosti i sveg mišljenja. Moramo biti sopstveni nemilosrdni cenzori.

15.  Bolje je ne činiti ništa nego raditi zvanično u prostoru vidljivosti onoga što Zapad proglašava da postoji.

Preveo sa engleskog Stevan Bradić