Poput Hemnigveja

dolazi vreme u kome

ne možeš razumeti vreme

između gore i dole nećeš izabrati

ni jednu od dve ponuđene varijante   

pogledaj samo

kako se toplota uzdiže kroz prevoje   

smisla.

tu će te uskoro sačekati il sommo poeta[1]

i pozvati u svoju veličanstvenu fantaziju.

za tebe je sačuvano mesto

na više jezika

tako da ne moraš da se brineš

ne moraš više da drhturiš

u košarici bitka.

kome si rekao.

tvoja moć predviđanja raste

srazmerno sa verovatnoćom u koju se upuštaš

npr. umreću

i to je skoro radosna vest.

svaki put kada čitaš crnu hroniku

ispunjava te iracionalna nada da ćeš svoje

ime susresti među

pronađenima.

ali

gde je tvoje mesto.

umesto ispod mosta

zaputićeš se preko mosta                                

gde nema ničega

i radost neće biti proizvod tvojih radnji.                                

ljubljena tautologija

sa njome svari gube svoju zaleđinu.

ali radost je precenjena

izmislili su je i patentirali oko 1947.

i od onda je fabrički pakuju i prostituišu       

po celom svetu

zato smo toliko samoostvareni

zato nas beda u potpunosti zaobilazi

sve razvijene zemlje uostalom

imaju zasluženi monopol

na bedu

pažljivo je propuštaju kroz svoje cevovode

i preraspodeljuju tako da ona ne prevazilazi

investicije industrije za održavanje

površine.

na drugim mestima

poput našeg

ona se nekontrolisano rasipa

iz napuklih instalacija

preostalih iz vremena starog dobrog sovjetskog bloka

i bede ima dovoljno za sve.

nije li bogatstvo uvek retko

ili sam uputstvo pogrešno pročitao.

listamo knjigu

zar ne

i stigli smo do izvesne stranice

na kojoj nas glas opisuje.

ukoliko želiš da iskoračiš iz njega

dolaziš do onoga što je neopisivo.

ali vidim već

kako ti teorija preti prstom:

nema ničega o čemu se danas ne može pisati.

uzmi prema tome u ruke pušku

i potpiši se po dnevnoj sobi

poput hemingveja.

o tome će se sigurno                           

dugo pripovedati.                               

---

[1] Dante Aligijeri 

***

Stevan Bradić, 

iz neobjavljenog rukopisa

Ernest Hemingvej

Simfonija

leto

preteranost odložena u grlu

i rasipanje vlažnosti iz zajedničkog vodovoda           

vrućina nagost i nedostatak svrhe

cy već nešto drugo

i skoro spakovane vidimo ih izložene na rafovima

tržnice

ljudi izlaze i ne prestaju da okupiraju spoljašnjost

tela se sakupljaju na rubovima naseljenih zona

i lagano teže

ka opštim mestima

turističke agencije prodaju ispražnjeno vreme

dvodimenzionalne utopije                                                      

i uzore koje nam valja podražavati

evo

sasvim pritisnuti svojom mladošću

pojedinci naprežu mišice do pucanja

i ne proizvode neophodni užitak                                            

žene prevrću svoje zažarene udove

i obećavaju ono što ne mogu da ispune

kako bi ispunile ono što

moraju da žele.

leto

i ulice tržnica u tranziciji ispunjavaju se

starijom gospodom

u izgužvanim frakovima                     

koje više nema ko da pegla                

oni pričaju jedni sa drugima

oni puštaju jezik u ophodnju

i on postepeno

razotkriva

da mirovina ne porađa nikakve plodove

zrelosti.

ko je na vreme zakasnio

nikada neće nadoknaditi rascep

na koji je osuđeno

sopstvo.                                  

leto

i zemlja ulazi u jezik mladih pesnika

oni se bacaju sa litice

u ekstazu podražavanja smisla

i podižu svoje

(muškoženske)

phallose

prema nebu

leto

i pišem simfoniju zalazećeg sunca

svako veče proizvodim metafore o ponovnom dolasku

bogova

i smejem se što još ima onih

koji veruju

toliko ostavljeni na sasušenim požarnim stepenicama

promuklim glasom

simuliramo mudrost i pravac u kome je odloženo

spasenje

posle

dolazi do rasprave o proticanju vremena

o merenju,

rastojanju i blizini

nema tu jasnog konsenzusa

i zato pristajemo na metriku

na stopu koja ubrzava

kruženje

kapitala.

eto

priroda se sasvim zanosi

da može postati pesma

niko se ne usuđuje da joj saopšti suprotno

tužno je to

ali ni sise najlepše trgovkinje telom                                        

nisu dovoljne

da ispune prazninu

otvorenu dovršetkom

sveta. 

***

Stevan Bradić, 

iz neobjavljenog rukopisa

Charles Meere, "Australian Beach Pattern"

Tuga i opomena

pregledam prirodu

pokušavam da ne razumem mnoštvo

koje mi se sa prozora

osmehuje

prisiljavam mrežu da se poruši preko

predmeta

ona me sluša i spremno

zahvata više nego što mogu da podnesem

ponovo

sasvim neusklađen sa zlatnim merilom

koga nema

ostrašćeno grabim koru

i unosim je u sopstveni organizam

u njemu

ona ostaje nepromenjena

gledamo se

strpljivo

i ja počinjem da joj odajem svoje tajne.

možda će me bolje razumeti

ako prestanem

da zahtevam samootkrovenje

prokleti

govor pastorala

koji obećava ono što ne može da ispuni:

životinje ne mogu da uđu u moj jezik

i zato su mi zahvalne

moja slika nije zid prekriven bršljanom

na čiju površinu

crna farba izliva svoju setu

zapravo i ne razumem

odakle dolazi taj glas

čini se da je pun podsmeha i da je

smrtno ranjen.

koliko samo kruži oko sebe

koliko je viši kada se popne

na stolicu.

izvire usred događaja

sa sobom odnosi

prozore vrata armaturu

podseća na ljubav

ispunjava organima svoju nutrinu      

donosi nesrazmernu izloženost

sentimentalno povraćanje

i kauzalnost

ostavlja nas nedovršene

i neprestano opominje:

pripazi se sinko značenja

ono je

bespilotna letelica

šestari

daleko ispod apsolutnog duha

i nikad ne znaš

kada će se uspraviti

kada će ti prići                        

da te

imenuje. 

***

Stevan Bradić, 

iz neobjavljenog rukopisa

Rasprodaja knjiga

bilo je

godišnje doba

i mi smo putovali

sporednim putem

prema glavnom gradu

neke

urušene pripovetke.

njene su reči počinjale

nesigurno

poput smisla

koji se nazirao iza obronaka forme

noseći sa sobom

obećanje odmora,

preseka,

ili

apstrakcije

koja bi opravdala

sve ono o čemu smo na zemlji

maštali.

potom je dolazila plima,

isprekidani krici,

oblo meso

i opisi nečega što bi smo rado

zaboravili.                               

bio je to kamp sećanja,

izbledele dokumentacije

koja nam ništa ne može

obećati. 

nisam se potresao.

pred samim ulaskom

u predgrađe

čije ulice krasi

veličanstveni aerodrom

posvećen

emigrantima teksta

naišli smo na dugo očekivanu

rampu.

stražar je sedeo u kabini

i prebrojavao

označitelje

koji su zvečali u kasi.

kada sam se nagnuo kroz prozor

vozila

reče mi samo

umiljatim glasom:

dođi,

ja sam viši od tebe

i zato ću te obesiti.                  

Stevan Bradić
(iz zbirke U kotlarnici, Novi Sad: Adresa, 2013)

Nepoverenje

škola je završena.

priroda bi želela

da progovori

svaki put kada zabasamo

u pustu ulicu.

prepisujemo radost.

uspostavljamo obrise razdaljine

između prisutnosti

i neponovljivog.

sumnja razapinje luk

i svetlost postaje konstrukcija

koju bismo morali nahraniti

supstancom

pouzdanijom od krvi.

prozori i vrata se otvaraju

kako bi razotkrili istoriju,

koja nam prilazi

noseći u rukama

religiju krivice.

neizrecivo iskustvo

razapinje svoje logore,

podiže spomenike,

usaglašava se

sa industrijom zabave.                                                

                                                                                                                       

škola je završena.

učenike smo ispratili

do prazne poljane:

sakupljeni u malim grupama

oni ponavljaju znanje

koje smo im ostavili.

voda propada u vodu,

oštrica noža je bezinteresna,

a telo pesme

ne zaklanja ništa.

o kako negacija

sve lako posvršava.

Stevan Bradić

(iz zbirke U kotlarnici, Novi Sad: Adresa, 2013)