Letnja bašta - Luiz Glik

Obilje

Prohladan vetar  duva u letnje večeri, njiše pšenicu.

Klasije se povija, lišće bresaka

šumori u noći ispred nas.

Po mraku dečak korača preko polja:

dodirnuo je devojku, prvi put

i zato se vraća kući kao muškarac

sa muškim gladima.

Voće, lagano, zri –

mnoge se košare napune sa jednog drveta

i zato svake godine deo istruli

tokom nekoliko nedelja ima ga i previše:

pre i posle, ništa.

Među redovima pšenice

možeš videti miševe kako se iskre i vrtlože

preko zemlje, iako se klasje uzdiže visoko iznad njih,

vrtlože dok letnji vetar duva.

Mesec je pun. Neobičan zvuk

dopire sa polja – možda je vetar.

Ali za miševe to je noć kao i svaka druga.

Voće i pšenica: vreme obilja.

Niko ne umire, niko ne ostaje gladan.

Nema zvuka osim rike pšenice. 

 

Sreća

Muškarac i žena leže na belom krevetu.

Jutro je. Mislim

Uskoro će se probuditi.

Na natkasni pored kreveta je vaza

sa ljiljanima; sunce

se uliva u njihova grla.

Gledam ga kako je okreće

kao da želi da joj izgovori ime

ali tiho, duboko u njeno grlo –

Na simsu

jednom, dvaput

oglasi se ptica.

I ona se pokreće; njeno telo

puni se njegovim dahom.

Otvaram oči; posmatraš me

Skoro da preko ove sobe

prelazi sunce.

Pogledaj svoje lice, kažeš,

primičući mi sasvim tvoje

kako bi od njega načinio ogledalo.

Kako si samo miran. I plameni točak

prelazi nežno preko nas.

Kirkina tuga

I na kraju, učinila sam sebe

Poznatom tvojoj ženi na način

Primeren boginji, u njenoj kući

Na Itaki, kao glas

lišen tela: ona je

Zastala u svome tkanju, okrenula glavu

Prvo desno pa levo

Iako je bilo beznadežno naravno

Tragati za fizičkim

Poreklom zvuka: sumnjam

Da će se ikada više vratiti razboju

Nakon što je stekla ovo znanje. Kada je

Ponovo budeš video, reci joj

Tako se boginje opraštaju:

U njenoj sam glavi zauvek

U tvome sam životu zauvek.

Franc fon Štuk - Tila Durio kao Kirka

Oktobar

Ponovo je zima, ponovo je hladno,

nije li se Frenk juče okliznuo

nije li zaraslo, nisu li prolećna zrna zasađena

nije li se noć okončala

nije li otopljen led

poplavio uske slivnike

nije li moje telo bilo

spaseno, nije li sve bilo osigurano

nije li se stvorio ožiljak, nevidljiv

preko rane

užasa i hladnoće,

nisu li se oni upravo završili, nije li vrt

preoran i zasađen –

sećam se kako se osećala zemlja, crvena i gusta,

u čvrstim brazdama, nije li seme posađeno,

nisu li se puzavice popele uz južni zid

ne mogu da čujem tvoj glas

od zavijanja vetra, od njegovog zvižduka preko gole zemlje

više me nije briga

kakav zvuk pravi

kada sam prvi put ućutkana, kada je prvi put delovalo

uzaludno da opisujem taj zvuk

jer njegov opis ne može da promeni njegovu suštinu –

nije li se noć okončala, nije li zemlja bila

osigurana, kada je bila zasađena

nismo li mi zasadili seme

nismo li bili neophodni zemlji,

a puzavice, jesu li bile požnjevene?

Letnja bašta

1

Pre nekoliko nedelja pronašla sam fotografiju na kojoj se vidi kako moja majka

sedi na suncu, lica ozarenog ispunjenjem i pobedom.

Sunce je sijalo. Psi su

spavali kraj njenih nogu gde je uostalom spavalo i vreme,

mirno i nepokretno, kao na svim fotografijama.

Obrisala sam prašinu sa majčinog lica.

I zaista, prašina je prekrivala sve; činilo mi se da je nalik na neumornu

maglu nostalgije koja štiti relikvije detinjstva.

U drugom planu, raspoređene klupe, drveće i žbunje u parku

Sunce se spustilo sa neba, senke su se izdužile i potamnele.

Što sam više brisala prašinu one su sve više rasle.

Leto je stiglo. Deca

su se naginjala preko ružičnjaka, njihove senke

stapale su se sa senkama ruža.

Javila mi se reč, odnoseći se

na ove pokrete i promene, na iščeznuća

koja su sada bila očigdna –

pojavljivalo se, ali je jednako brzo nestajalo.

Da li je to bilo slepilo ili tama, opasnost ili zabuna?

Leto je stiglo, potom jesen. Listovi su se okretali

deca blještave fleke u mrljama bronze i zemljano narandžaste.         

Lou Bernstein, Central Park, New York, 1962

2

Kada sam došla sebi od iznenađenja

vratila sam fotografiju na mesto budući da sam je našla

među stranicama stare knjige u mekom povezu,

stranicama koje su bile ispunjene

zapisima na marginama, ponekad rečima ali češće

energičnim pitanjima i uzvicima

koji su značili “slažem se” ili “nisam sigurna, zbunjena sam –“

Mastilo je izbledelo. Tu i tamo nije se moglo prepoznati

kakve su se misli javile u čitaocu

ali kroz mrlje nalik na modrice mogla se naslutiti

žurba, kao da su suze popadale. 

Držala sam knjigu neko vreme.

Bila je to Smrt u Veneciji (u prevodu);

Obeležila sam pomenutu stranicu, jer kako je Frojd verovao,

ništa nije slučajnost. 

Mala fotografija je dakle

bila ponovo sahranjena, kao što se prošlost sahranjuje u budućnosti.

Na marginama bile su ispisane dve reči

povezane strelicom: “sterilnost”, i, na dnu strane, “zaborav” –

“I činilo mu se da ga je bledi i dražesni

mladić pozivao napolje smešio mu se i molio ga...”

3

Kako je tiha bašta;

nema povetarca da prodrma listove drena.

Leto je došlo.

Kako je tiho

sada kada je život pobedio. Čvrsti

stubovi gorskog javora

podupiru nepokretne

police lišća,

travnjak ispod

bujan, blještav –

A na sred neba

oholi bog.

Stvari jesu, kaže nam. One jesu, one su nepromenjive;

odgovor je nepromenjiv.

Kako se samo utišala pozornica

jednako kao i publika; čini se

da je sada i zvuk disanja nepristojnost.          

Mora biti da je strašno blizu,

trava ne baca senku.

Kako je tiho, kako nemo,

nalik na popodne u Pompeji.

4

Beatris je povela decu u park u Siderherstu

Sunce je sijalo. Avioni

su leteli nad glavama, umireni zato što se rat završio.

Bio je to svet njene mašte:

istinito i lažno nisu imali nikakvu vrednost.

Sveže uglancan i blistav –

to je bio svet. Prašina

još nije pala po površini stvari.

Avioni su leteli tamo-amo, prema

Rimu ili Parizu – nisi mogao stići na cilj

a da ne preletiš preko parka. Sve

mora da prođe, ništa ne može da ostane –

Deca su se držala za ruke, naginjala su se

da pomirišu ruže.

Imala su pet i sedam godina.

Beskonačnost, beskonačnost – to

je bilo njihovo shvatanje vremena.

Sedela je na klupi, skrivena pomalo hrastovima.

U daljini, strah se približavao i uzmicao;

sa željezničke stanice je dopirao zvuk koji je on pravio. 

Nebo je bilo ružičasto i narandžasto, starije

jer se okončao dan.

Nije bilo vetra. Letnji suton je

prosuo senke u obliku hrasta po zelenoj travi. 

Divlja perunika

Na kraju moje patnje

bila su vrata.

Počuj me: sećam se

onoga što ti nazivaš smrću.

Nad glavom buka, povijalo se granje bora

Potom ništa. Bledilo sunca

treperilo je iznad suve površine.

Užasno je preživeti

kao svest

sahranjena u tamnu zemlju.

Potom se završilo: ono čega se bojiš, biti

duša, okončana iznenada,  
izgubiti moć govora, neprimetno uleganje 
čvrste zemlje. I ono što mi se činilo da su

ptice koje proleću kroz nisko žbunje.

Ti koji se ne sećaš

dolaska sa drugog sveta

kažem ti da sam mogla ponovo da zborim: sve

što se vraća iz zaborava vraća se

da zadobije glas:

iz središta mog života probio se

veličanstveni vodoskok, tamno plave

senke na azurnoj morskoj vodi.

Vinsent van Gog, Perunike, 1889.

preveo sa engleskog Stevan Bradić

Luiz Elizabet Glik (Louise Elisabeth Glück) rođena je 1943. goidne u Njujorku. Pohađala je koledž Sara Lorens i Kolumbijski univerzitet. Izjašnjava se kao zastupnica objektivističke poetike, nastale tokom tridesetih godina 20. veka, čiji su glavni predstavnici bili Luis Zukovski, Čarks Reznikov, Džordž Open i Karl Rakosi. Prateći ovu poetiku ona tretira pesme ka predmete, naglašavajući ozbiljnost, inteligenciju i pesnikovu sposobnost da pronicljivo posmatra svet tako što upotrebljava obične svakodnevne reči. U eseju Dokaz i teorije navodi kako zastupa poeziju koja se približava tišini i graniči se sa iščeznućem.

Njene najznačajnije zbirke su: Seoski život (2009), Averno (2006), Sedam doba (2001), Vita nova (1999), Zemlje pašnjaka (1996), Divlji iris (1992), Ararat (1990), Ahilejev trijumf (1985).

Dobitnica je mnogih priznanja, kao što su Nagrada nacionalne kritike, Nagrada akademije američkih pesnika, Gugenhajmove stipendije, a njena zbirka Divlji iris nagrađena je Pulicerovom nagradom za poeziju 1993. godine. Bila je pesnik laureat Biblioteke amerčikog kongresa 2003-2004. godine.

Trenutno je pisac rezident na Univerzitetu Jejl i predavač na Programu za kreativno pisanje Bostonskog univerziteta. Živi u Kembridžu, državi Masačusec.