Filozofija i želja - Alen Badju

Ovo filozofsko istraživanje otpočinje pod zastavom poezije; podsećajući time na vezu poezije i filozofije.

            Na jednom mestu Rembo koristi čudan izraz: les revoltes logiques, logične pobune. Filozofija je nalik na logičnu pobunu. Ona misao suprotstavlja nepravdi, poremećenom stanju sveta i života. Suprotstavlja je putem pokreta koji čuva i brani razlog i razum i koji, konačno, predlaže novu logiku. 

Alen Badju

    Malarme tvrdi: Sve mišljenje počiva na bacanju kocke. Čini mi se da ova enigmatična formula određuje i filozofiju, jer ona namerava da misli univerzalno, kao i svako mišljenje, ali to čini na osnovi posvećenosti u kojoj slučaj uvek igra izvesnu ulogu i koja u sebi uvek sadrži rizik i opkladu.

 Četvorodimenzionalna želja filozofije

Ove dve poetičke formule predmet su želje filozofije, jer ona u osnovi upućuje na dimenziju pobune: nema filozofije bez nezadovoljstva mišljenja i njegove suprotstavljenosti svetu (onakvom kakav on trenutno jeste). A ipak, želja filozofije uključuje i logiku – veru u moć razloga i razuma. I još više, ona uključuje univerzalnost: filozofija se obraća svim ljudima kao mislećim bićima, jer pretpostavlja da svi ljudi misle. Konačno, filozofija rizikuje: mišljenje je uvek odluka koja podržava nezavisne uglove posmatranja. Želja filozofije, tako, ima četiri dimenzije: pobunu, logiku, univerzalnost i rizik.

Mislim da savremeni svet, naš svet, svet koji težimo da mislimo i transformišemo, vrši ogroman pritisak na ove četiri dimenzije; toliki pritisak da se one, suočavajući se sa svetom, nalaze u mračnom i opasnom hodniku, u kome su sudbina filozofije i samo njeno postojanje pod znakom pitanja.

Za početak, bar što se kategorije pobune tiče, ovaj svet, naš svet, zapadni svet (sa koliko god vam drago znakova navodika) ne upušta se u mišljenje kao pobunu, iz dva razloga. Kao prvo, on se već proglasio slobodnim i svuda se predstavlja kao slobodni svet – tako je sam sebe imenovao: on je ostrvo slobode na planeti koja je inače preplavljena ropstvom i razaranjem. Drugi je razlog to što on istovremeno, standardizuje i komercijalizuje zaloge ovakve slobode. Isporučuje ih monetarnoj uniformnosti sa takvim uspehom da više i ne mora da se buni kako bi bio slobodan, jer mu je sloboda zagarantovana. Ali, on nam ne garantuje slobodno raspolaganje ovom slobodom, jer je njena upotreba u stvarnosti već kodirana, orijentisana i usmerena beskrajnim isijavanjem robe. Zato i vrši tako snažan pritisak na samu ideju da mišljenje može da bude neposlušnost ili pobuna.

Naš svet vrši jednak pritisak i na dimenziju logike; to je u suštini zato što je on isporučen duboko nelogičnom režimu komunikacija. Komunikacije prenose univerzum sačinjen od nepovezanih slika, iskaza, izjava i komentara čiji je osnovni princip nekoherentnost. Dan za danom komunikacije poništavaju sve odnose i načela, putem neodržive jukstapozicije, koja rastvara vezu među elementima, gutajući ih u svom toku. Osim toga, a što je možda daleko strašnije, masovne komunikacije predstavljaju svet kao spektakl lišen sećanja, spektakl u kome nove slike i novi komentari prekrivaju, brišu i predaju zaboravu same slike i komentare koji su upravo bili prikazani i izgovoreni. Ovim procesom posebno se rastvara logika veremena. Tako komunikacije vrše pritisak na odlučnost mišljenja i njegovu vernost logici; predlažući mu, umesto napomenutog, nekakvu imaginarnu  diseminaciju.

Što se tiče univerzalnosti želje filozofije, naš joj svet nije više prikladan, jer je on suštinski specijalozovan i fragmentaran svet; fragmentiran, kako bi odgovorio na zahteve beskonačnog grananja tehničkog uređenja stvari, aparata proizvodnje, raspodele plata, raznolikosti funkcija i veština. Zahtevi ove fragmentacije i specijalizacije otežavaju nam da uočimo šta bi to moglo biti trasverzalno i univerzalno; a to znači: ono primereno  svakom mišljenju.

Postoji, konačno, i dimenzija rizika. Naš svet ne ceni opasnu posvećenost ili opasne odluke, jer u

Max Mulhern, Aqua Dice, 2012.

njemu niko više nema načina da svoje postojanje isporuči opasnostima slučaja. Postojanje zahteva sve složenija proračunavanja. Život je posvećen proračunavanju sigurnosti, a ova opsesija suprotna je Malarmeovoj hipotezi, da je misao zasnovana bacanjem kocke, jer je u našem svetu rizik bacanja kocke beskonačno velik.

Želja filozofije tako susreće četiri osnovne prepreke u svetu. One su: vladavina robe, vladavina komunikacija, potreba za tehničkom specijalizacijom i potreba za realističnim proračunavanjem sigurnosti. Kako filozofija da se prihvati ovakvog izazova? Je li ona sposobna za njega? Odgovor se mora potražiti u savremenoj filozofiji.

Stanje savremene filozofije

Koje su globalne tendencije savremene filozofije, ako ih osmotrimo iz ptičije prespektive?

Mislim da se može reći da u današnjoj filozofiji postoje tri osnovna pravca. Ovi pravci odgovaraju, u izvesnoj meri, trima geografskim lokacijama. Prvo ću ih imenovati a potom i opisati. Prvi se može nazvati hermeneutičkim pravcem i vodi poreklo iz nemačkog romantizma. Najpoznatija imena povezana sa njim su Hajdeger i Gadamer, a njegovo je istorijsko mesto bila izvorno Nemačka. Potom, imamo analitički pravac i Bečki krug. Imena koja se sa njime povezuju su Vidgenštajn i Karnap. Uprkos njegovom austrijskom poreklu, on danas dominira američkom i engleskom akademskom filozofijom. Konačno imamo ono što se naziva postmodernim pravcem, koji zapravo pozajmljuje od prethodna dva. On je, nesumnjivo, najaktivniji u francuskoj i podrazumeva vrlo različite mislioce, kao što su to Žak Derida i Žan Fransoa Liotar. Jednako je aktivan u Španiji, Italiji i Južnoj Americi.

Hermeneutički, analitički i postmoderni pravac: postoje naravno bezbrojana presecanja, mešavine i mreže veza između ovo troje, ali skupa oni formiraju najiscrpniju moguću geografiju savremene filozofije. Ono što nas interesuje je kako svaki od njih određuje ili identifikuje filozofiju?

Martin Hajdeger

Hermeneutički pravac filozofiji postavlja kao cilj dešifrovanje značenja bića, bića-u-svetu, a centralni mu je pojam interpretacija. Postoje izjave, činovi, spisi i konfiguracije, čije je značenje nejasno, latentno, skriveno ili zaboravljeno. Filozofiji se mora pružiti metod interpretacije, kako bi poslužio razjašnjenju onog nejasnog. Iz njega će se na videlo izneti autentično značenje, kao izraz naše sudbine u odnosu sa sudbinom samog bića. Fundamentalna opozicija hermeneutičke filozofije je opozicija zatvorenog i otvorenog. U onome što je dato, u neposrednom svetu, postoji nešto skriveno i zatvoreno. Svrha interpretacije je da poništi ovu zatvorenost i otvori je za značenje. Iz ovog ugla posmatranja poziv filozofije je poziv posvećen optvorensti. On označava borbu između sveta filozofije i sveta tehnike, koji je posledica zatvorenog nihilizma. 

Ludvig Vidgenštajn

      Analitički pravac drži da je cilj filozofije da strogo razgraniči smislene i besmislene iskaze. Potrebno je razgraničiti ono što može biti rečeno, od onoga što ne može i što je bez legitimiteta. Suštinski instrument analitičke filozofije je logička i gramatička analiza iskaza i, u konačnom, čitavog jezika. Ovaj put, centralni pojam nije interpretacija već pravilo. Zadatak filozofije je da otkrije pravila koja osiguravaju slaganje oko značenja. Ovaj put osnovna je opozicija između onoga što može biti regulisano i onoga što ne može, ili onoga što se uklapa u priznati zakon, osiguravajući time slaganje oko značenja, i onoga što izmiče svakom eksplicitnom zakonu, padajući tako u iluzorno i nesaglasno. Za analitički pravac, cilj filozofije zapravo je kritički i terapeutski. On je pokušaj izlečenja od iluzija i nepravilnosti jezika koje nas razdvajaju. Ovo će se izlečenje postići izolovanjem onoga što nema značenje i povratakom pravilima, koja će biti transparentna svima.

Žan-Fransoa Liotar

      Konačno, postmoderni pravac smatra da je cilj filozofije dekonstrukcija prihvaćenih činjenica modernosti. Ili preciznije, postmoderna filozofija predlaže da razloži velike konstrukcije devetanestog veka, kojima smo još uvek zarobljeni, a između ostalih to su: ideja istorijskog subjekta, ideja napretka, ideja revolucije, ideja humanosti i ideal nauke. Ona namerava da pokaže kako su veliki konstrukti zastareli i kako mi, zapravo, živimo u višestrukom; ne postoji veliki ep istorije ili mišljenja; postoji samo nesvodivo mnoštvo registara i govora, kako u mišljenju, tako i u delanju; registara toliko raznovrsnih i heterogenih da jedna jedina velika ideja nikako ne može da ih totalizuje i pomiri. U osnovi, zadatak postmoderene filozofije je da deknostruiše ideju totaliteta – do te mere, da će se i sama filozofija naći u destabilizovanom stanju. Prema tome, postmoderni pravac pokreće ono što bi se moglo nazvati mešovitim praksama, de-totalizujućim praksama, ili nečistim praksama mišljenja. On mišljenje smešta na periferiju, u oblast koja ne može biti zaokružena. Preciznije: filozofsko mišljenje postavlja na periferiju umetnosti i predlaže mešanje konceptualnih metoda filozofije, koje bi bilo nemoguće totalizovati, ali i umetnost usmerenu na smisao.

Zajedničke teme sva tri pravca u filozofiji

           

Da li ova tri pravca, ovako skupa opisana, imaju išta zajedničko? Dozvoljava li nam išta da izajvimo, da uprkos raznolikosti, možemo naći odredbe koje bi naznačile jedinstvo savremene filozofije? Predložio bih ideju po kojoj postoje dve načelne odredbe za sva tri pravca: hermeneutički, analitički i postmoderni. Ove odredbe i naznačavaju da su sva tri pravca savremena i da im je sudbina, ma koliko se razlikovali, zajednička: oni nisu posledica jedne od mogućih podela mišljenja, već tri izraza istih osnovnih zahteva, koje naša epoha postavlja pred filozofiju.

            Prva od ovih odredaba je negativna. Sva tri pravca smatraju da smo na kraju metafizike i da filozofija nije više u stanju da održi svoj locus classicus, tj. veliku figuru metafizičkog iskaza. Ova tri pravca, u izvesnom smislu izražavaju da je filozofija na samom svom kraju i da objavljuje sostveni siguran kraj.

            Odmah možemo dati tri primera. Jasno je da je za Hjdegera tema kraja centralna tema mišljenja. Za njega, naše je vreme okarakterisano dovršavanjem istorije metafizike, a time i čitave jedne epohe, koja je započela sa Platonom, čitave istorije bića i mišljenja. Ovo zatvaranje se pre svega vidi u nevolji i zaboravu oskudnosti same tehnologije.

            Nema filozofije koja je toliko različita od Hajdegerove kao Karnapova. A ipak, Karanap takođe najavljuje kraj mogućnosti metafizike, jer je za njega ona samo skup izraza koji nisu regulisani i koji su lišeni značenja. Cilj je analitičke terapije da izleči metafizičke simptome; tj. da izleči pacijenta od iskaza, čija analiza pokazuje da ne mogu da zasnuju saglasnost, budući da su lišeni značenja.

            Ako poslušamo Liotara, videćemo da je jedna od njegovih centralnih tema ono što on naziva krajem velikih narativa: narativa revolucije, proletarijata i napretka. Ponovo je u pitanju kraj, ali ovaj put kraj velikih konfiguracija subjekta i istorije, koji su povezivani sa modernom metafizikom. 

       Tako nailazimo na temu koja je zajedniča za sva tri pravca, a to je tema kraja, tema privođenja svršetku, tema ostvarenosti. Ona se može izraziti i na drugi način: ideja istine, koju nam je donela klasična filozofija, došla je do svog kraja. Na njeno mesto moramo da postavimo ideju pluraliteta značenja. Ova opozicija, između klasičnog ideala istine i moderne teme polivalentnosti značenja, jeste, po mom mišljenju, suštinska.  Mogli bismo reći, na shematičan ali ne i neprecizan način, da savremena filozofija zasniva prelaz od filozofije usmerene istinom ka filozofiji usmerenoj značenjem.

            U svakoj od ove tri osnovne orjentacije, svaremena filozofija sudi kategoriji istine, a sa njome, i kalsičnoj figuri filozofije. Ovo je, dakle, zajedničko za sva tri pravca u negativnom smislu. Ono što imaju zajedničko u pozitivnom smislu, i to je od suštinskog značaja, je centralno mesto dodeljeno pitanju jezika. Filozofija ovog veka postala je meditacija o jeziku, o njegovim mogućnostima, pravilima i onome što on dopušta u mišljenju. Ovo je jasno i u samim definicijama navedenih pravaca: heremneutika se, u izvesnom smislu, uvek sastoji od interpretacije govornih činova; analitička filozofija se sastoji u suprotstavljanju iskaza i pravila koja ih kontrolišu; postmoderna promoviše ideju mnoštva iskaza, fragmenata i formi diskursa u odsustvu homogenosti. Jezik je tako postao velika istorijska transcedencija našeg vremena.

            Da rekapituliramo: savremena filozofija ima dva osnovna aksioma, zajednička za sva tri njena pravca. Prvi glasi: metafizika istine je postala nemoguća. Ovaj aksiom je negativan. Filozofija ne može više da se pretvara da je ono što je odavno odlučila da bude - potraga za istinom. Drugi aksiom tvrdi da je jezik bitno mesto mišljenja, jer je u njemu postavljeno pitanje značenja. Pitanje značenja zamenilo je, dakle, pitanje istine.

Nedostaci savrmene filozofije

     Ubeđen sam da ova dva aksioma predstavljaju stvarnu opasnost za mišljenje, a posebno za filozofiju. Mislim da njihov razvoj i njihovo beskrajno suptilno, kompleksno i brilijantno uobličenje, koji su prisutni u savremenoj filozofiji, onemogućavaju ovu istu filozofiju da održi želju koja joj je primerena, u susretu sa pritiskom savremenog sveta. Oni ne mogu da joj daju sredstva za održavanje ove želje u njenom četvrostrukom obliku: pobune, logike, univerzalnosti i rizika.

       Ako je filozofija suštinski meditacija o jeziku, ona neće uspeti da ukloni prepreku koju specijalizacija i fragmentacija postavljaju univerzalnosti. Prihvatiti jezički univerzum za apsolutni horizont filozofskog mišljenja svodi se na prihvatanje fragmentacije i iluzije razgovora – jer je istina našeg sveta da postoji onoliko jezika, koliko postoji zajednica, delatnosti ili različitih vrsta znanja. Slažem se da postoji mnoštvo jezičkih igara. Ali ovo primorava filozofiju – ako želi da sačuva želju za uiniverzalnošću – da sebe uspostavi izvan mnoštva, kako mu ne bi bila podređena. Ako to ne učini, ona će postati ono što već delom jeste, beskrajni opis mnoštva jezičkih igara.

      Ili, još gore, ona bi mogla da izabere jedan jezik, tvrdeći da je jedino on može spasiti. Znamo ka čemu ovo vodi. Hajdeger je prvi izneo tezu o unutrašnjoj filozofskoj vrednosti, prvo grčkog, a potom i nemačkog jezika. Rekao je: Biće govori grčki. Rekao je da je nemački jezik, na izvestan način, jedini jezik u kome mišljenje može da prihvati izazov sudbine. Postoji tu i jedna neizbežna veza između jezičkog i političkog izbora samog Hajdegera, koji je bio posledica njegove opredeljenosti za nemački nacionalizam, u formi koju mu je dao nacizam.

      Što se tiče analitičke filozofije, apsolutno je jasno da naučnom jeziku dodeljuje jedinstvenu privilegiju, kao jeziku u kome su pravila istovremeno eksplicitna i adekvatna jezičkom subjektu. Ovo je vidljivo pre svega u načinu na koji se smisao i besmisao diferenciraju kroz predstavljanje distinkcije pod maskom pravila, posebno u matematici, ali i u naučnom jeziku uopšte. Ovakva je privilegija filozofski opasna jer vodi preziru prema svakom obliku pobune protiv konfiguracije naučnog jezika. Privilegija dodeljena ovom jeziku stvara izolovanu figuru racionalnosti, koja neizbežno vodi ka preziru i omalovažavanju, ili ka zatvaranju očiju pred prostom činjenicom da čak i danas ovakav jezik ne dopire do većine ljudi.

      Sa druge strane, kategorija istine je ignorisana ako se neprestano suočavamo samo sa polivalentnošću značenja, tako da filozofija nikada neće prihvatiti izazov koji joj je postavljen od strane sveta porobljenog novcem i informacijama. Ovakav je svet anarhija manje-više uređenih, manje-više kodiranih protoka, unutar kojih se razmenjuju novac, proizvodi i slike. Ako filozofija smera da održi želju u takvom svetu, mora da predloži načelo prekida. Mora biti u stanju da mišljenju predloži nešto što će moći da prekine beskrajnu vladavinu kruženja. Ona mora da razmorti mogućnost tačke prekida – ne zato što kruženje mora biti prekinuto – već zato što mišljenje mora biti sposobno da makar sebe iz njega izbavi i tako povrati posed nad sobom, kao nečim što nije njegov objekat. Očigledno je da se ova tačka prekida može samo bezuslovno zahtevati; ona može biti samo nešto što je predato mišljenju bez ikakvog drugog uslova osim sopstvenog i što nije razmenjivo ni podložno kružnom toku. I to, da postoji takva tačka prekida, da bostoji bar jedna bezuslovna potreba, uslov je sine qua non postojanja filozofije. U odsustvu takve tačke sve što postoji je kruženje znanja, informacija, robe, novca i slika. Po mome pišljenju ovaj bezuslovni zahtev ne može biti samo na propoziciji polivalentnosti zančenja. Njemu je potrebna ili rekonstrukcija ili ponovno pojavljivanje kategorije istine.

     Podređeni smo nedoslednosti slika i komentara, koji dopiru do nas iz medija. Kako se tome suprotstaviti? Mislim da je to moguće jedino kroz strpljivu potragom za bar jednom istinom, a možda i više njih; inače će suštinska nelogičnost masovnih komunikacija nametnuti svoj privremeni karneval.

     Filozofija traži bacanje kocke protiv opsesivne potrage za sigurnošću, kako bismo prekinuli životni proračun podređen sigurnosti. Ali kakvu šansu ima filozofija da pobedi, osim u ime vrednosti koja bi prihvatila rizik i dala mu minimum konzistentnositi i težine? Istakao bih kako verujem da je mišljenje tašto ako smatra da, u odsustvu principa istine, uopšte možemo egzistencijalnu kocku suprotstaviti životnom proračunu, kocku koja bi mogla da zasnuje ono što bismo nazvali slobodom.

      Kada se razmotre aksiomi savremene filozofije, postavlja se pitanje: da  li želja za filozofijom može biti održana u svetu kao što je naš? Možemo li održati četiri dimezije: pobunu, logiku, univerzalnost i rizik, naspram četri savremene prepreke: robe, komunikacija, tehničke raspodele i opsesije sigurnošću?

       Tvrdim da ovo ne može biti učinjeno unutar okvira hermeneutičkog, analitičkog ili postmodernog pravca. Po mome mišljenju oni su previše posvećeni polivalentnosti značenja i pluralizmu jezika. Ima u njima nečega što refleksiju fiziognomije sveta odvodi predaleko. Previše su mu kompatibilne da bi mogle da održe rascep ili distancu koju filozofija zahteva. 

Ka novom stilu filozofije

Moja pozicija raskida sa ovim okvirima, i traži novi filozofski stil, različit od interpretacije, logičko-gramatičke analize, polivalentnosti i jezičkih igara – tj. zahteva ponovno otkrivanje zasnivajućeg stila, odlučnog stila, stila Dekartove škole, na primer.

            Nju mogu podržati dve jednostavne ideje, koje, po mom mišljenju, prethode razvoju filozofije. Prva

je ideja da jezik nije apsolutni horizont mišljenja. Veliki lingvistički zaokret filozofije, njeno utapanje u meditaciju jezika, mora  i samo biti preokrenuto. U Kratilu, koji se o jeziku brine od početka do kraja, Platon kaže: Mi filozofi kao početnu tačku ne uzimamo reči, već stvari. Koliko god komplikovana ili nejasna bila ova izjava, ja oživljavam  ideju da filozofija za svoju početnu tačku nema reči, već stvari. Ovde nije potrebno potvrditi da jezik uvek konstituiše ono što nazivamo istorijskom materijom istine i filozofije. Jezik uvek filozofiji daje boju, ton i inflekciju (inflexion). Sve ove pojedinačne figure predložene su nam kroz jezik. Međutim, smatram da ovo nije suštinsko načelo prema kome se mišljenje organizuje. Šta god stil ili boja nalagali, kakva god bila njegova povezanost sa određenim jezikom, filozofija ne može da se odrekne načela univerzalne prenosivosti. Ne može da tvrdi da njena obraćanja nisu upućena svima, bar u načelu, ako ne i faktički, i da iz ovog obraćanja isključuje jezičke, nacionalne, verske il rasne zajednice. Ona ne privileguje ni jedan jezik, pa ni onaj na kome je napisana. Nije zatvorena unutar čiste, formalne ideje naučnog jezika. Njen prirodni element jeste jezik, ali unutar njega, ona zasniva univerzalno obraćanje.

            Druga ideja je da filozofija ima za jedinstvenu i nesvodivu ulogu uspostavljanje čvrste tačke unutar

Vladimir Tatlin, Toranj (1919, model iz 2012 )

diskursa, tačke prekida, diskontinuiteta, bezuslovne tačke. Naš je svet označen brzinom: brzinom istorijske i tehničke promene, brzinom komunikacija i prenosa, pa čak i brzinom kojom ljudska bića uspostavljaju međusobne odnose. Ona nas izlaže opasnosti velike nekoherentntnosti. Usled kruženja stvari, slika i veza, mi nemamo vremena čak ni da izmerimo njen doseg. Brzina je maska nedoslednosti. Filozofija mora predložiti proces usporavanja. Mora izgraditi vreme za mišljenje koje će, naspram prinude brzine, biti njeno sosptveno. Ovo smatram jedinstvenošću filozofije; njeno je mišljenje lagano, jer danas pobuna zahteva usporenost, a ne brzinu. Ovakvo je mišljenje, sporo i dosledno pobunjeničko, jedino u stanju da uspostavi čvrstu tačku, šta god ona bila, kako god se zvala, a koja nam je neophodna kako bismo održali filozofiju u želji.

            U osnovi to je pitanje filozofskog rekonstruisanja kategorije istine, uz sporost koja će nas izdvojiti od ubrzanog sveta. Pritom se ne misli na istinu kakva nam je predata metafizikom, već na onu koju bismo mogli da rekonstituišemo, uzimajući u ozir svet kakav on danas jeste. Stvar je u tome da se filozofija reorganizuje oko ove rekonstrukcije i da joj se daju vreme i prostor koji su joj adekvatni. Ovo znači da filozofija neće više juriti za svetom, da će prestati da pokušava da bude jednako brza kao i svet, jer u ovom htenju ona se razlaže u samom srcu svoje želje, prestajući da bude sposobna da održava svoju pobunu, da rekonstituiše svoju logiku, da zna šta je univerzalno obraćanje ili da rizikuje kako bi oslobodila egzistenciju.

Svet ispituje filozofiju

Problem je, očigledno, saznati da li u ovakvom svetu naš posao ima šanse da procveta i da bude saslušan. A možda je i ovaj predlog samo jedno uzaludno obraćanje. Nema sumnje: filozofija je obolela. Kao i uvek, ne zna se sa sigurnošću da li je bolest smrtonosna ili ne, ne zna se dijagnoza, ni da li je predloženi lek upravo ono što će pacijenta dokrajčiti. Sama je istina obolela od dve bolesti. Ona po mome mišljenju pati od jezičkog relativizma, tj. od upletenosti u problematiku dispartnosti značenja, i od istorijskog pesimizma, uključujući tu i onaj o sopstvenoj sudbini.

      Moja hipoteza je da, iako filozofija jeste bolesna, ona zapravo nije bolesna koliko misli i tvrdi da jeste.

Onore Domije, Umišljeni bolesnik, oko 1857.

Jedna od odlika savrmene filozofije je da, stranicu za stranicom, raspravlja o sopstvenoj smrtnoj bolesti. Ali, kao što znate, kada pacjent previše govori da je bolestan, uvek postoji mogućnosti da je barem delom u pitanju umišljena bolest. A mislim da je ovde baš takav slučaj, jer svet (a to znači ljudi koji u njemu žive i misle) uprkos pritisku koji vrši na želju filozofije, traži nešto od filozofije. Ona je, sa druge strane, previše deprimirana da odgovori, usled morbidnosti sopstvene vizije o samoj sebi.

       Četri razloga me navode da verujem da svet zahteva filozofiju.

      Prvi je razlog to što znamo da nema nikakve šanse da nauka zameni filozofiju. Čini mi se da je svest o ovome veoma rasprostranjena, jer su nauke  postale dom statističkih proučavanja. One su time same zarobljene u kruženju zančenja i njegove polivalentnosti, jer one mere stope ovog kruženja. To im je svrha. U najboljem slučaju one služe izborima, izbornim predviđanjima, demografskim prosecima, epidemiološkim stopama, ukusima i katastrofama, a sve ovo sačinjava zanimljivi posao. Ali statistička i brojčana informacija nema nikakve veze sa čovečnošću, niti sa bilo čime što je u biti apsolutno jedinstvenog bića. Svi znamo da je pojedinačnost istinski centar svake vredne odluke i da je svaka istina prvenstveno predstaljena u obliku apsolutno pojedinačnog – što je vidljivo u umetničkom stvaralaštvu, naučnom otkriću, političkoj inovaciji ili u susretu koji sačinjava ljubav. Bilo gde i bilo kako da se istina izgovara u postojnje, ona je zasnovana na jedinstvenosti. Proseci, statistike, istorija, demografija ili glasanje nisu sposobni da nas nauče istoriji istine. Zato svet od filozofije zahteva da ona bude filozofija singularnosti, da bude sposobna da izgovara i misli singularno, a upravo ovo nedostaje aparatu ljudskih nauka. To je prvi razlog.

      Drugi je razlog to što smo svedoci propasti velikih kolektivnih podviga za koje smo verovali da donose začeteke emancipacije i istine. Danas znamo da ne postoje takve velike emancipatorske snage, da nema ni napretka, ni proletarijata, niti bilo čega sličnog. Znamo da nismo obuhvaćeni ovakavim silama i da nema nade da želju održimo tako što ćemo se jednostavno utopiti u njih, ili tako što ćemo postati njihov član. Šta ovo znači? Znači da danas svako, a ne samo filozof, zna, da suočeni sa nečovečnim sami moramo da donesemo odluku i progovorimo u sopstveno ime. Niko više ne može da se krije iza neke kolektivne konfiguracije, navodne sile, ili bilo kakvog metafizičkog totaliteta, koji bi mogao da donese odluku umesto njega. Ali da bi se uopšte mogla zauzeti pozicija u sopstveno ime, naspram nečovečnog, potrebna je čvrsta tačka. Potrbno je bezuslovno načelo, kako bi se regulisali odluka i dogovor (assent). Svi to danas nazivaju nužnošću povratka etici. Ali nemojmo se zavaravati. Filozofski mišljeno, povratak etici nužno je i povratak bezuslovnom načelu. Ima trenutaka u kojima moramo biti u stanju da razlučimo šta je ispravno, a šta pogrešno, u svetlu dokaza koji nam pruža načelo. Ne može postojati samo beskonačni pad u sitičarenje i proračunavanje. Moraju, takođe, postojati iskazi, kojima će se pripisati bezuslovna istinitost. Kada se zahteva stav o zadatom pitanju i slaganje oko tog stava, znamo vrlo dobro, da kao poslednju opciju moramo pronaći ono što će biti bezuslovno istinito za sve. Ne može se zauzeti stav u sopstveno ime suočavajući se sa nečovečnim, bez ponovnog uplitanja filozofije u dimenziju istine. Ovo zahteva sam svet, kakav jeste, i to od filozofije.

      Treći razlog je povezan sa nedavnim porastom reaktivnih ili zastarelih strasti; preciznije: kulturalnih, religioznih, nacionalnih i rasističkih strasti. Ovi istorijski vidljivi fenomeni porodili su potrebu za filozofijom. Suočena sa njima ponovo, ona je prinuđena da raspravlja o uzroku, jer ove su strasti oblici iracionalnog arhaizma i nose sa sobom smrt i razaranje. Od filozofije se zahteva da sudi o savremenoj racionalnosti. Zamo da ona ne može biti ponavljanje klasičnog racionalizma, ali isto tako znamo da ne možemo bez njega, kako se ne bismo našli na poziciji krajnje intelektualne slabosti u suočavanju sa reaktivnim strastima. U tom smislu i moramo sačiniti racionalnu filozofiju; što znači da ona mora da ponovi, pod uslovima sadašnjih vremena, ono što je jednom već razrešila.

      Četvrti i poslednji razlog je to da je svet u kome živimo ranjiv i nestabilan. On nikako nije stabilizovan jedinstvom svoje istorije. Ne smemo dozvoliti da globalno prihvatanje tema liberalne ekonomije i reprezentativne demokratije prikriju činjenicu da je dvadeseti vek rodio nasilan i krhki svet. Njegovi materijalni, ideološki i intelektualni temelji su dispartni, razjedinjeni i uglavnom nekonzistentni. On ne proglašava mir linearnog napretka, već niz dramatičnih kriza i paradoksalnih događaja. Navedimo dva primera: Zalivski rat i pad birokratskog socijalizma. Dodajmo im rat u Bosni i masakr u Ruandi. Ali nemojmo se zavaravati, oni su samo prvi u dugom nizu. Filozofija treba da omogući mišljenju da primi i prihvati dramu događaja bez anksioznosti. U suštini, nama ne treba filozofija strukture stvari. Treba nam filozofija otvorena nesvodivoj pojedinačnosti događaja, filozofija koja može da se hrani i neguje iznenađenjima neočekivanog. Takva bi bila filozofija događaja. I ovo svet, onakav kakav on danas jeste, zahteva od filozofije.

Nova doktrina subjekta

Ono što svet od nas zahteva, dakle, je filozofija singularnosti, filozofija savremenog racionalizma i filozofija

događaja. Ovo je već nekakv program. A da bismo ga ostvarili moramo prevazići tri načelne težnje filozofije, koje sam opisao. Potrebna nam je odlučnija i imperativnija filozofija, a istovremeno skromnija, udaljenija od sveta i u većoj meri deskriptivna. Filozofija koja je racionalno preplitanje singularnosti događaja i istine. Filozofija otvorena za slučajnost, ali slučajnost koja je isporučena zakonu razuma; filozofija koja održava bezuslovna načela, koja su podređena neteleološkom zakonu.

     Ovo će nam omogućiti da predložimo novu doktrinu subjekta, a čini mi se da je ovo suštinski zadatak. Bićemo u stanju da kažemo šta to subjekt jeste, ali u pojmovima različitim od Dekartovih, Kantovih i Hegelovih. Ovaj će subjekt biti jedinstven a ne univerzalan, zato što će uvek biti događaj koji konstituiše subjekt kao istinu.

     Nakon što je ovaj program izložen, može se potvrditi da je metafizika istine razorena i da klasični realizam nije dovoljan. Ali nisu dovoljni ni dekonstrukcija metafizike i opovrgavanja racionalizma. Svetu je potrebna filozofija ponovo zasnovana na ruševinama metafizike u kombinaciji sa modernom kritikom metafizike.

      Ubeđen sam, i to je razlog mog optimizma, da je svetu filozofija potrebna više nego što to ona misli. Filozofija je bolesna, možda i smrtno, ali siguran sam da joj svet (a ne Bog ili prorok) govori: Ustani i hodaj.

                                                                       

Preveo sa engleskog Stevan Bradić

(prevod je u nešto izmenjenom obliku prvi put objavljen u časopisu Zlatna greda, novembar 2009, br. 97, str. 53-57)