недеља, 03. новембар 2013.

Aralsko more



sve što treba da učiniš
(npr. u životu)
jeste da naučiš da uživaš,

rekao si mi to josife b.
kroz usta sasušena
poput mora
sa koga nekada dopirahu
teretni brodovi.

previše si star da pevaš u rok-bendu
osim toga
voda te još uvek
ne prepoznaje.

pesnici ponekad zaista stignu
do venecije
ali tamo ih ne čeka više srebrni metak,
vučjak na ostrvu,

sve je toliko drukčije nego u vreme
kada smo sopstvenim rukama spirali so
sa palube.

tvoja koža je i moja koža.
tvoja glad je i moja glad.
obojica na obalu silazimo
nepripremljeni.

presecamo se pod oštrim uglovima
i ti me podučavaš neudobnosti
kao što se jezik
podučava sintaksi.

doviđenja, o januare!
čujem te kako vičeš

dok laganim korakom iščezavaš
među mornarima,
melanholijom.

sećaš li se
onog deteta
koje je ličilo na mladića,
ili mladića
koji je podsećao na devojku
kada su ih vlasnici zlostavljali
pored granice.
                                                                                   
svetlost je u nama                                                                                               
bila
neporeciva.

da li ćeš ikada naučiti da čitaš
rukopis isledinka,
osiromašen dugim boravkom
među niskim udarcima
radi nečega što nije ropstvo
a ni vlast.

radniče,
kada oboliš
svet se pred tobom izmiče,
kao da nikada nisi spustio ruku
na njegovu neprobojnost,
kao da razum poriče
sopstvene aksiome:
da dva tela u isto vreme
ne mogu nastanjivati
isti prostor.

video si uostalom kako istorija,
žila kucavica,
napušta gradove
ispresecane
novogodišnjim dekoracijama.

žvaćemo vazduh
ti i ja
hranimo srce
kao klatno spušteno u ljušturi
idealizma.

stvarnost je sunđerasta
i ne treba preterivati sa jakim rečima
kada je pučina po sredi.


Stevan Bradić
(iz zbirke U kotlarnici, Novi Sad: Adresa, 2013)







Нема коментара:

Постави коментар