Srpsko pesništvo nakon utopije

Devet srpskih pesnika, Antologija najnovije srpske poezije / Nine Serbian Poets, Anthology of Contemporary Serbian Poetry, Novi Sad: Adresa, 2012.

Kroz čitavu istoriju književnosti i kulture antologije pesništva su imale izuzetno značajno mesto. Dobro je poznat uticaj koje su u srpskoj književnosti ostvarile npr. antologije Bogdana Popovića ili Miodraga Pavlovića, ali ovome treba dodati da je antologičarski rad fundamentalan i u širem smislu, u procesu oblikovanja onoga što danas nazivamo svetskom književnošću, sa svim njenim mnogolikostima, preklapanjima i razilaženjima. Za Žerara Žaneta antologije su jedan od stubova uspostavljanja književne vrednosti, a kako nas obaveštava Klaudio Giljen, upravo su antologičari odgovorni za formiranje lirskog kanona koji je i do danas ostao u osnovi pesničkog korpusa Zapada.[1]

            Oslanjajući se na svoj trop o savremenom svetu kao Adonsovom vrtu, Vladimir Gvozden antologijom Devet srpskih pesnika pokušava da odgovori na pitanje „da li smo u stanju, i u kolikoj meri da posle smrti književnih, kulturnih, političkih i ekonomskih utopija, prepoznamo i afirmišemo literarne težnje ka nemogućem, ka dislokaciji, perverziji, resorpciji, inhibiciji, jednom rečju ka nekoj novoj utopiji?“ (317). Njegova antologičarska pozicija nije povlašćena, ne okupira prostor iznad pesništva, pokušavajući da mu dodeli vrednost spolja, već je na iztvestan način na istoj ravni, a time i kritička u svom osnovu, posmatrajući pesništvo kao jedan mogući odgovor na problem, kao tenziju u polju, kao strategiju koja se suočava sa prazninom i nasiljem savremenosti, a prema kojima i sami pokušavamo da se odredimo. U ovaj su izbor uvršteni u skladu sa time savremeni srpski pesnici rođeni nakon 1945. godine: Stevan Tontić, Jovan Zivlak, Raša Livada, Vladimir Kopicl, Radmila Lazić, Vojislav Despotov, Nina Živančević, Zoran Đerić i Dragan Jovanović Danilov. Problem sa kojim se njihovo pesništvo suočava, iako kulturnoistorijski specifičan, nije ograničen isključivo na naš kontekst, već ga delimo sa drugim književnostima u planetarnom smislu (Spivak). Može se reći da je i ovo bio jedan od obzra kojim se priređivač vodio, posvećujući pažnju pre svega diskurzivnim interakcijama sa globalnom problematikom savremenosti – odgovarajući tako na pitanje šta je srpsko pesništvo danas i ovde?, odnosno šta je od srpskog pesništva značajno i izvan njegovih okvira? Pritom se misli i na savremeno shvatanje pojma svetske književnosti, pogotovo u obliku koji mu je dao poznati američki komparatista David Damroš, navodeći kako svetsku književnost obuhvataju sva književna dela koja cirkulišu izvan svoje izvorne kulture, bilo u prevodu ili na izvornom jeziku, te da književno delo ima svetsko-književni status samo onda kada je aktivno prisutno u književnom sistemu izvan sopsvenog. Zastupljeni pesnici su u tom smislu i predstavnici diskurzivne granice srpskog pesništva, a time i relevantni za čitavo prostranstvo njegove unutrašnjosti.

            Internacionalni kontekst je upisan i u samu dvojezičku, englesko-srpsku strukturu antologije. Ona se tako može smatrati pokušajem da se ukaže upravo na status srpskog pesništva u svetskim okvirima, ne toliko u smislu izvršavanja preraspodele vidljivosti na planetarnom nivou (ovo je preveliki zadatak za samo jednu knjigu), već u smislu obezbeđivanja osnovnih uslova za svetsku recepciju srpskog pesništva. U tom smislu ona spada u red nedavno objavljene srpsko-nemačke antologije Deset deka duše/Hundert Gramm Seele (2012), sastavljača Roberta Hodela, ali se po svojoj usmerenosti takođe može uporediti sa antologijom Nebolomstvo (2006), Bojane Stojanović Pantović. Sve tri ove antologije zasnovane su na nameri da se stranoj publici (nemačkoj, hrvatskoj, ili publici engleskog jezika) prikaže srpsko pesništvo druge polovine 20. i početka 21. veka. Ono što je od pomenutih antologija razlikuje, a što se odmah može primetiti, jeste broj zatupljenih pesnika, a u skladu sa time i polazište priređevača. I dok, u izvesnom smislu, izbor devet pesnika (naspram nekoliko desetina u druge dve antologije) može delovati isuviše usko, ipak se pokazuje da je, konceptualno govoreći, upravo ova tesna zaokruženost njena najveća prednost. Ovime se ne želi prigovoriti ni Hodelu ni Pantovićki, naprotiv, njihove se antologije, s obzirom na polazišta priređivača i kontekste u kojima su objavljene, mogu smatrati uspelim. Ukoliko je namera da se predstavi srpska lirska književna scena u celosti, neminovna će biti zastupljenost pesnika različitih dometa, ali svakako značajnih za samu scenu (o čemu u predgovoru i govori Bojana Stojanović Pantrović). Ovako nešto je neophodno kako bi se stranoj publici pružila sveobuhvatnija slika. Hodel u skladu sa time ističe društveno-istorijski okvir u kome se javlja srpsko pesništvo druge polovine dvadesetog veka, dok Bojana Stojanović Pantović ovome pridodaje književno-istorijsku dimenziju i opise različitih procesa i konstelacija koje se u njemu mogu prepoznati.[2] Gvozden se samo kratko osvrće na ove dve dimenzije, u onoj meri u kojoj je to neophodno, da bi potom prešao na širu problematiku umetničkog, društvenog, političkog i ekonomskog tipa, u odnosu na koju se uspostavljaju poetike zastupljenih pesnika, što je bilo presudno prilikom odlučivanja o njihovom prisustvu u antologiji. Na ovaj način on je ostvario drugu vrstu percepcije, suženiju i strožiju, ali i ujednačeniju i reprezentativniju. Pesme zastupljene u ovoj antologiji mogu da se u punom smislu obrate čitaocu koji ne pripada njihovom kulturnom i jezičkom krugu i da posvedoče o relevantnosti srpskog pesništva danas.

            Preciznije govoreći, predmet pažnje Gvozdenove antologije, kako je i izložio u pogovoru „Srpska poezija posle smrti utopije“, bile su „pesme koje baštine svest o ograničenju, o okviru, i preuzimaju rizik dočaravanja mogućnosti poezije i subjektivnosti danas“ (267). Autor je pre svega želeo da afirmiše „usko autorstvo i samosvesno promišljanje iskustva pevanja i života, koje na pitanje svežeg idioma odgovara kretanjem ka refleksivnoj poeziji (nekada ozbiljnoj, nekada humornoj, pa i crnohumornoj), odnosno usmeravanjem poezije ka dostupnoj realnosti mišljenja i delanja“ (267). Iz ovog izbora zato izostaju patriotska i religiozna poezija, kao i poezija onoga što autor imenuje „raspevanim romantizmom“ (267), koje u našoj književnosti, kao što je poznato, zauzimaju značajan prostor. Osnovni razlog za ovakvu preraspodelu percepcije leži u tome što ni jedna od ovih poetika, prema autorovom stavu, ne predstavlja istinsku provokaciju, „već neophodni sastavni deo borbi za vidljivost unutar društvenog polja“ (267). I dok se, kako on navodi, patriotska poezija obraća političkom, a ne književnom narodu, religiozna poezija deluje ilustrativno, ali ne i iluminativno, a raspevani romantizam, jednako kao i formalni klasicizam, pružaju jezičko obilje ili savršenstvo, bez adekvatnog sadržaja, ni jedna od ovih poetika ne unose u književnost „retoriku anksioznosti i nestabilnosti . . . pomeranje ka disharmoniji, napetosti, subverziji, ličnim jezicima koji tragaju za svojim načinom izlaženja na kraj sa predstavom o smislu pesništva i političke i društvene stvarnosti“ (268). Ovome možemo dodati da odbačene poetike umesto da preispituju fenomene stvarnosti polaze od određenih postavki na samorazumljiv način, te da se u njima ne može primetiti neophodna tenzija zapitanosti nad problemima koje nam savremenost isporučuje. Pesništvo, na sličan način kao i filozofija, ne može da polazi od aksioma, već mora da se uputi ka neosnovanosti, da propituje same uslove mogućnosti (bilo na čulni, humorni, istorijski, jezički, politički ili ontološki način), u onoj meri u kojoj je to uopšte jezički moguće. Prema tome, izbor pesama i pesnika ove antologije, iako relativno uzan, verovatno i jeste ono najznačajnije što srpsko pesništvo trenutno ima da ponudi, kada su izloženi problemi u pitanju.

            Treba takođe dodati da autor nije nameravao da ponudi tipologiju pesničkog govora već da pokaže dominantne teme, predmete i poglede na svet. Iako Gvozden ne uspostavlja svoju poziciju antologiačara na neki povlašćen način, istovremeno izbegava i zamku povlađivanja. Pesnike uvrštava u antologiju uz punu svest o granicama pesničkog diskursa, ali i o granicama pojedinačnih poetika. U skladu sa time Stevana Tontića karakteriše kao pesnika kometara o zlu, ratu, nadmoći sveta nad subjektom, ali i kompleksa krize pojedinačnog svedočenja. Zivlaka opisuje kao trezvenog i opreznog pesnika, pesnika dekonstrukcije, koji ne pristaje na laka razrešenja, mitove nevinosti, jednostavnosti i organskog pesništva. Kod njega se pesma pokazuje kao kratkotrajno oslobođena teritorija, kao prostor uspostavljen naspram sveprisutne senke moći. Nasuprot njegovoj kritici procedura znanja i verovanja, Kopicl se javlja kao pesnik ludizma, ismevanja. U njegovoj poeziji dominiraju krhotine savremene kulture, nedovršene misli, nedoslednost u ratu sa celinom. Ovo međutim ne brine pesnika tako da njegovom poezijom dominira, kako to Gvozden kaže, blesava vedrina. Pesništvo Raše Livade, kao kritička verzija verizma, vrši depatetizaciju istorije, tako što udvaja i razara svet kroz prostorne forme, svedočeći na taj način više o potrošnji nego o proizvodnji smisla. Radmila Lazić, koja takođe dolazi iz sličnog pesničkog modusa, zasniva svoj govor na strategiji prirodnosti, odnosno neposrednosti jedne vrste kolektivnog, ženskog, subjekta. Ali kako autor ističe, mi je uvek proizvod medijske, potrošačke i političke mašinerije, te nema razloga da se pretpostavi kako je rodno okarakterisano mi na bilo koji način iz nje izuzeto. Despotovljevo pesništvo autor razumeva kao jednu vrstu provokacije, koje kroz različite humorne i karnevaske procedure izvrtanja svedoči o svetu u kome su simboličko i ekonomsko pomešali  mesta, dok se virtuelno nudi kao obećanje slobode. Nina Živančević je, prema Gvozdenovom shvatanju, pesnikinja jasnog jezika, narativnog tona, koja prepričava iskustvo obraćajući se bliskom sagovorniku/čitaocu, obećavajući telesno, odnosno, naivno neposredno, kao iskupljenje našeg postojanja. Problem leži u tome što ne postoje nikakve garancije da i ova neposrednost neće biti uključena u univerzum robe i kao takva podređena zakonu kvantifikacije i razmene. Zoran Đerić se karakteriše kao eruditni pesnik esejističkog izraza, nomad, eklektik, skoro enciklopedijski izvor fragmenata i citata, lišen ironije, ali precizan. U njegovoj poeziji ostvaruje se postmoderni pluralitet bez hijerarhije, uz obećanje da visoka kultura još uvek može da ponudi odgovore. Pesnik kojim se zatvara ova antologija, Dragan Jovanović Danilov, prema Gvozdenovom shvatanju, dokazuje da postmoderni eklekticizam može biti strategija, a ne samo poza. Njegov položaj, sličan Lazićkinom, je bočan, izmešten, ali lišen otrovne gorčine, to je položaj kulture i sećanja, u kome se podjednako javljaju ironija, eros i himničnost. Iako njegov lirski subjekt zauzima poziciju „usamljenog estete“, „čuvara tajnovitog“, on takođe pokazuje svest da poezija nije nadređena nuravnoteženosti sveta, već da je njen deo.

            Za kraj bi trebalo reći i da su najveći deo pesama preveli na engleski Alison i Vladimir Kapor, ali da se među prevodiocima nalaze i Čarls Simić, Nina Živančević, Novica Petrović, Nastasja Pisarev i Ivana Velja. Poznato je koliko je prevođenje poezije težak posao, kao i da su njegovi rezultati često neujednačeni. Engleski ove antologije je dobar, a na trenutke i izneneađujuće inventivan (npr. prilikom prevođenja Despotovljevih stihova „O, ja sam zanesenjak na vetru / Miš mišljenja“ čitamo „Oh, I am dreamer in the wind / Mouse of musing” gde se jezička igra miš-mišljenje odlično prenela parom mouse-musing). Osim toga, kada je reč o poeziji Nine Živančević, koju ona sama prevodi, pre možemo govoriti o različitim varijantama iste pesme, nego o klasičnim prevodima, čime se dvojezičnom čitaocu pruža jedinstvena prilika da bude svedok pesničke paralakse.

            Upravo ovakva paralaksa možda i najbolje govori o prirodi svetskog pesništva, pre svega kao modusa čitanja i cirkulacije tekstova, a ne pukog i okamenjenog postojanja institucionalizovanog kanona. Da bi srpsko pesništvo ušlo u ovu cirkulaciju ono, takoreći, unapred već mora da postoji u njoj – kao nesvodiv i kulturnoistorijski specifičan odgovor na zajednički problem. A zajedničkost nas vraća i na pitanje sa početka, na pitanje o kraju utopije – postoji li išta što svi danas delimo i u odnosu na šta možemo da se pozicioniramo? Ukoliko je srpska poezija deo svetske poezije, ona je to tek ukoliko sa njome deli isti svet „sa njegovim krizama, sukobima i lažima“, koji, kako to Gvozden navodi, nije naprosto „svet bez-umlja, nego . . . poludeli svet, delatnost pervertirane volje, opsednute strašću nejednakosti“ (315). Jer pesništvo koje se sa ovakvim svetom ne suočava na duboko skeptičan i strateški promišljen način, na način lišen jednostavnog optimizma, samo sebe unapred izmešta iz domena relevantnosti. U skladu sa time, ova antologija svedoči stranom čitaocu, a možda i više nama samima, koliko daleko smo u ovom suočavanju otišli, i u kojoj meri je pesništvo još uvek prostor u kome se ono odigrava. 

Stevan Bradić

 (kraća verzija ovog prokaza objavljena je u Letopisu Matice srpske, God. 189, knj. 491, sv. 6 (jun 2013), str. 912-915) 

---

[1] Rad antologičara nije bio presudan samo na Zapadu, već je on jednako značajan bio i na Dalekom istoku (u Kini to je čuvena antologija Šiđing, u Japanu carska antologija poezije Kokinšu) i u arapskom svetu (antologije Abu Tamama i Al Buturija). Značaj antologija nije se sastojao isključivo u njihovoj kanonizujućoj moći, već su one takođe doprinosile ustoličavanju književnih rodova i vrsta. Tek nakon što bi antologija utvrdila korpus relevantnih autora i formi, ona je mogla postati uzor za podražavanje i neku vrstu klasicizma (od Rima do Japana).

[2] U poređenju sa ozbiljnošću i metodološkim okvirom koju ima Nebolomstvo,  nije na odmet pomenuti i jednu noviju antologiju srpskog pesništva objavljenu u Hrvatskoj, naime Iz muzeja šumova (2009) Nenada Miloševića. Ovaj priređivač u svom predgovoru, u poređenju sa navedenim autorima, pokazuje znatnu rasejanost, književnoistorijsku i teorijsku neutemeljenost, iznoseći sudove koje često i ne opravdava. Čini se da je na ovaj način autorima zastupljenim u njegovom izboru načinjeno više štete nego koristi.  

Pesma za spekulativne hipstere - Amiri Baraka

Stigao je, konačno,

do šume

motiva. U kojoj nema

ni sova ni lovaca. Nisu tu bile ni Koni Četerli

što se izležavaju prelepe

na leđima, nakon što su opušteno

uvele socijalizam

u Englesku.

                   Samo ideje

i njihove suprotnosti.

                                    Kao,

                   on stvarno nije bio

                   nigde.

 

Joseba Elorza, Mira Rudio, Kolaž (2013)

Balboa, zabavljač

Ne može to da se desi

osim ako ga ne proizvedeš

od materijala

od kojih se ne može

uloviti. (Filozofi

nužde, kojima od nedavno

i sam

pripadam

            reći će ti. “Narod”,

(i neće se smatrati

odgovornima

pred istom

drhtavom puti). I ja izgovaram sad, “Narod,

poput neke ponovljene lekcije, sad,

svetla su ugašena, samom sebi,

kao ljubavnik, ili pod naletima hladnog vetra.

Neka moje pesme butu grafikon

mene samog. (I neka se drže

pravca, tamo gde meso inače

otpada. U sredini ćeš ostati

prazan. Mrtav

čovek.

Ali

umri brzo, Ljubavi. Ako

se ono što čuvaš za sebe,

ne proteže

do samog kraja

tvog tela.

     (Kuda, bez

predgovora,

muzika šestari, ili tvoji prsti

kliznu

sa moje ruke

                                   Preveo sa engleskog Stevan Bradić

Amiri Baraka (rođeno Everet Liroj Džons, 1934), je afroamerički pesnik, proizaista, dramatičar, esejista i pisac muzičke kritike. Studirao je filozofiju i religiju na Harvardu i Kolumbiji, a kasnije je predavao n Državnom univerzitetu Njujork. Tokom čitave karijere pisao je militantnu i konfrontativnu poeziju koja se oslanjala na iskustvo šoka posebno usmerenog na osvešćivanje afroameričke populacije. Njegov umetniičko-politički angažman prošao je kroz nekoliko faza: tokom 50’ delovao je kao avangardista i bio povezan sa bit pesnicima (Ginzbergom i Keruakom), 60’ se preselio u Harlem i podržavao crnački nacionalističi pokret, a 70’ je bio glasnogovornik revolucionarno-oslobodilačkih pokreta u zemljama trećeg sveta i zastupao marksizam. I danas je njegova poezija izvor burnih reakcija (pesma “Da li je neko razorio Ameriku”), a kritičari ga opisuju kao najznačajnijeg afroameričkog pesnika svoje generacije. Dobitnik je brojnih nagrada (PEN, Lengston Hjuz, Gugenhajm, Nagradu Nacionalnog saveta za umetnost, Rokfelerova nagrada za dramu). Njegova najznačajnija dela su: The System of Dante's Hell (1965), A Black Mass (1966), Black Magic (1969), It's Nation Time (1970), Slave Ship (1970), Hard Facts (1975), Somebody Blew Up America & Other Poems (2003) itd.

“Šta žene žele?” – Kim Adonicio

Želim crvenu haljinu.

Želim da je kratka i jeftina,

da je preuska, želim da je nosim

sve dok je neko ne pokida sa mene.

Želim da je bez rukava i otvorenih leđa,

ova haljina, da niko ne mora da pogađa

šta skriva. Želim da koračam

niz ulicu pored Triftija i prodavnice delova

pored bezbrojnih ključeva što se bljeskaju u izlogu,

pored gospodina i gospođe Vong koji prodaju ustajale

krofne u kafeu, pored braće Gera

koji bacaju svinje sa kamiona na kolica,

podupirući njihove klizave njuške ramenima.

Želim da koračam kao da sam jedina

žena na planeti i da mogu da biram.

Želim tu crvenu haljinu jako.

Želim da potvrdi

tvoje najveće strahove o meni,

da pokaže kako mi do tebe uopšte nije stalo,

ili do bilo čega drugog

osim da sve bude po mom. Kada je nađem, strgnuću je

sa ofingera kao da biram telo

koje će me isporučiti u ovaj svet, kroz

vriske porodilja i ljubavničke uzdahe takođe,

i nosiću je poput kostiju, poput kože,

biće to porkleta

haljina u kojoj će me sahraniti. 

Jenny Saville, "Reverse" (2002-2003)

Zajednički obrok

Znam da moja prijateljica odlazi,

iako još sedi tu

naspram mene u restoranu,

i naginje se da umoči

hleb u ulje sa mog tanjira; znam

kako joj je nekad bila gusta kosa

i znam kakav je napor potreban da skine

svoj muški kačket u sred obroka

kako bi pogledala u oči konobara

i nasmešila se kada nas pita

da li smo zadovoljne uslugom. Ona jede

kao da je izgladnela – piletinu, sarmu,

sočne pite savijače –

a ono što je ubija

jede sa njom. Gledam kako podiže

blistavu crnu maslinu i kako guli meso

sa koštice, gledam njene nežne tanke prste

otekle od lekova. Spušta

pogled prema hrani pretvarajući se

da ne zna ono što ja znam. Odlazi

i mi nastavljamo sa jelom.

  

 

                                    Preveo sa engleskog Stevan Bradić

 Kim Adonicio (1954) je američka pesniknja i romanopisac. Završila je studije na Univerzitetu u San Francisku, gde je takođe radila kao predavač. Smatra se za jednu od najprovokativnijih pesnikinja u Americi danas. Dobitnica je Gugenhajmove stipendije i Nacionalne stipendije za umetnost, kao brojnih nagrada, između ostalog  Puškartove i Medalje San Franciska. Njena najznačajnija dela su: Lucifer at the Starlite (2007), Tell Me (2000), knjiga eseja Ordinary Genius: A Guide for the Poet Within (2009), roman u stihovima Jimmy & Rita (1997), i romani Little Beauties (2006) i My Dreams Out in the Street (2007).

Siromašni - Roberto Sosa

Siromašnih je tako mnogo

i zato ih je

nemoguće zaboraviti.

Sigurno

posmatraju

svakoga jutra

daleke građevine

u kojima bi želeli da zasnuju dom

za sebe i svoju decu.

Oni mogu

da na ramenima ponesu sanduk

u koji stane zvezda.

Mogu da pokidaju vazduh

poput razbesnelih ptica,

koje zaklone sunce.

Ali ne znajući za ove darove, dolaze

i odlaze kroz krvava ogledala

hodajući i umirući polako.

I tako

nemoguće ih je zaboraviti. 

Preveo Stevan Bradić

Roberto Sosa (1930–2011) bio je pesnik iz Hondurasa. Veći deo mladosti proveo je radeći teške fizičke poslove kako bi izdržavao svoju porodicu. Njegova prva zbirka Siromašni (Los Pobres, 1969) nagrađena je u Španiji Adonais nagradom. Uređivao je časopis Presente i predavao književnost na univerzitetu u Hondurasu.