Tuga i opomena

pregledam prirodu

pokušavam da ne razumem mnoštvo

koje mi se sa prozora

osmehuje

prisiljavam mrežu da se poruši preko

predmeta

ona me sluša i spremno

zahvata više nego što mogu da podnesem

ponovo

sasvim neusklađen sa zlatnim merilom

koga nema

ostrašćeno grabim koru

i unosim je u sopstveni organizam

u njemu

ona ostaje nepromenjena

gledamo se

strpljivo

i ja počinjem da joj odajem svoje tajne.

možda će me bolje razumeti

ako prestanem

da zahtevam samootkrovenje

prokleti

govor pastorala

koji obećava ono što ne može da ispuni:

životinje ne mogu da uđu u moj jezik

i zato su mi zahvalne

moja slika nije zid prekriven bršljanom

na čiju površinu

crna farba izliva svoju setu

zapravo i ne razumem

odakle dolazi taj glas

čini se da je pun podsmeha i da je

smrtno ranjen.

koliko samo kruži oko sebe

koliko je viši kada se popne

na stolicu.

izvire usred događaja

sa sobom odnosi

prozore vrata armaturu

podseća na ljubav

ispunjava organima svoju nutrinu      

donosi nesrazmernu izloženost

sentimentalno povraćanje

i kauzalnost

ostavlja nas nedovršene

i neprestano opominje:

pripazi se sinko značenja

ono je

bespilotna letelica

šestari

daleko ispod apsolutnog duha

i nikad ne znaš

kada će se uspraviti

kada će ti prići                        

da te

imenuje. 

***

Stevan Bradić, 

iz neobjavljenog rukopisa