Intervju sa Eni Frojd

Intervju je objavljen u "Zlatnoj gredi" (br.  129-130, jul-avgust, 2012, str. 37-38), posvećenoj Sedmom međunarodnom novosadskom književnom festivalu, na kome je Eni Frojd bila gošća.

Eni Frojd

Stevan Bradić: Želeo bih da ovaj razgovor započnem pitanjima biografskog tipa – čitajući Vašu biografsku belešku primetio sam da ste počeli da pišete tek sredinom devedesetih, a da ste se pre toga bavili primenjenim umetnostima, pre svega izradom tapiserija (u jučerašnjem razgovoru ste mi takođe pomenuli da slikate). Kako je došlo do ovog preokreta u pravcu poezije?

Eni Frojd: Objasniću – kao i mnogi ljudi pisala sam pesme tokom čitavog života. Najčešće kada bih se razišla sa momkom i kada bih bila ljuta i povređena. Tada mi se činilo da mi ne preostaje ništa drugo nego da pišem pesme. Pisala sam ih bez bilo kakve ambicije, više kao način da preživim emotivnu traumu. Inače, uvek sam čitala poeziju, uvek sam je volela, uvek mi je mnogo značila. Bila je značajan deo moje veze sa ... znate, ja imam troje roditelja: majku, očuha i oca. I ... dugo vremena sam potiskivala svoju potrebu da budem umetnica. Za mene je proces odrastanja bio izuzetno spor i težak. Trajao je tako dugo! Bilo mi je pre svega važno da zaradim dovoljno novca kako bih imala prijatan život. A to je bilo teško. Potom, želela sam da svojoj ćerki obezbedim lep dom. Uopšteno, ulagala sam veliki napor kako bi mi život funkcionisao normalno. Jer: lako se moglo destiti da propadnem ... ali potreba da stvaram umetnost je uvek bila prisutna. Uvek. Bila je mučna, jer sam bila takmičarski nastrojena u odnosu sa svojim ocem.  Izuzetno takmičarski nastrojena. I pomalo izgubljena. Bavila sam se radom sa keramikom ... i to je bila dobra keramika! ... slikala sam, uvek sam slikala (bila sam strašno negativna po pitanju svog stvaralaštva) ... plesala sam ... čak sam pokušala da pevam! Zamislite: Ja! Da pevam! Luda devojka! Napisala sam i nekoliko filmskih scenarija. Poslala sam ih nekim ljudima i oni su mi rekli: ovo je apsolutno-fan-jebeno-tastično! U pitanju su bile adaptacije E. M. Forsterovih pripovedaka. Bezobraznih pripovedaka. Naglašeno erotskih. Poslala sam ih na pregled Književnoj zaostavštini E. M. Fostera i oni su ih odobrili. I pohvalili. Radila sam, radila i radila. Nisam bila mlada – mislim, nisam bila onoliko mlada koliko bih želela da sam bila. Stvar je u tome što sam uvidela da čak i vrlo, vrlo uspešni pisci, koji rade u filmskoj industriji, ne očekuju da scenario bude pretočen u film za manje od deset godina. Jer, zamislite koliko je novca potrebno skupiti da se plati sve to! Reč je o milionima i milionima funti! Takođe, u tom poslu ljudi vas puno lažu. Puno. Kažu vam: poslali smo scenario tom i tom. Ali nisu. U svakom slučaju, dobila sam nekoliko stipendija i radila sam naporno. I ... videla sam tada da postoji kurs kreativnog pisanja koji je vodio Majkl Donahju, za koga tada nisam čula, prijavila sam se, počela da ga pratim, i preko noći mi se život promenio. Doslovno. Stekla sam nove prijatelje. Kao da sam se odjednom našla u novoj porodici koja je brojala hiljade ljudi. A, znate, pesnički svet u Britaniji je neverovatno tesno povezan. Kada si ušao, ušao si, druže moj. Žurke i razgovori, razgovori, razgovori, i žurke i napijanja, i književne večeri i kursevi, i festivali i večere, bam! bam! bam! ... i tako u krug. To vas prosto proguta. Zato mi se život sasvim promenio. Nisam u početku dobro pisala. Bila sam jako nestrpljiva i, opet, takmičarski nastrojena. Često sam nastupala, to mi je išlo od ruke. Zvali su me svuda da čitam ... i jednog dana sam pomislila: hajde podigni to svoje lenjo dupe i objavi zbirku već jednom! Imala sam dve simultane publikacije – mali pamflet, u izdavačkoj kući Donat, a preko mog mentora, rukopis je poslat i Donu Patersonu. On je „gospodin Poezija“ u Engleskoj. Fantastičan je. Urednik je edicije za poeziju Pikadora, član je brojnih žirija, međunarodno je priznat pesnik i rekla bih da je u tom smislu figura od svetskog značaja. Došao je na jedno od mojih književnih večeri i rekao: „Pošalji mi rukopis“. Rekao je: „Proslediću ga u kancelariju i javićemo ti se za otprilike šet nedelja“. Tri dana kasnije potpisivala sam ugovor. Rekli su mi: „Neko drugi nije dostavio rukopis na vreme, želimo da te objavimo sledeću, moramo da dobijemo čitav rukopis, za dve nedelje“. Tada sam se skoro ubila! Rukopis, naravno, nije bio završen. Mislila sam da neću ni moći da ga završim – htela sam da se bacim pod autobus! Bila je to prava noćna mora! Ali uspela sam, uspela sam. I tako se to desilo.

S.B: Pomenuli ste Vaše detinjstvo. Vaš otac je jedan od najznačajnijih engleskih slikara  20. veka, a u njegovom društvu bili su i brojni drugi vrhunski umetnici, pre svega Fransis Bejkon i Frenk Auerbah. Vaš deda je čuveni vajar Džejkob Epstin. To je, dakle, bilo okruženje u kome ste odrastali. Kako je ovo uticalo na Vas kao umetnicu, pesnikinju?

E.F: Imala sam neverovatnu sreću da u ranoj mladosti dobijem ozbiljno, temeljito umetničko obrazovanje. U najstrožijem mogućem smislu. Otac me je stalno slikao ... Jedan deo detinjstva provela sam kod dede. On je imao ogroman studio u kome sam se često igrala dok je radio. Na jednom od postojlja imao je veliku staklenu vitrinu u kojoj su bile afričke skulpture koje je sakupljao, neobične i zastrašujuće, napravljene od tamnog lakiranog drveta. To su bile skulpture životinja i žena sa komplikovanim frizrama, izobličenim telima, zašljenim zubima i blistavim očima.  Posebno se sećam mlade žene sa divljom crnom kosom, koja je, naga, jahala na leđima medveda. Prolazila sam pored te vitrine svakog dana. Moja majka (Ketlin Epstin) je takođe bila darovita slikarka iako je počela da slika tek kasnije u životu. Pre toga je pravila divne tapiserije za jastuke koji su bili svuda po kući. Provela sam takođe puno vremena sa Fransisom. On je bio neverovatan! Imao je oštar smisao za humor. Ispričaću Vam divnu priču o njemu: bili smo na večeri u čuvenom londonskom restoranu Vilers, koji više ne postoji. To je bilo neverovatno mesto! Muževan restoran, iako su u njega dolazile, naravno, i žene. Nalazio se usred Sohoa, bio je vrlo glamurozan. Predivna hrana... U svakom slučaju, tata je imao izložbu, ne sećam se više u kojoj galeriji. Posle izložbe bila je organizovana večera za njega i sve njegove prijatelje. Ja sam sedela pored Fransisa, koji je bio potpuno pijan! U izvesnom smislu on je uvek tražio pažnju. On i moj otac su se obožavali. Ali moj otac je bio pomalo kritičan prema njemu – jer, Frensis je bio neverovatno slavan, ali je istovremeno i uzgajao tu slavu. U svakom slučaju, u jednom trenutku on nije bio uključen u razgovor, tata je pričao sa nekim drugim, tako da se možda osetio usamljenim. Svi smo sedeli i čekali da nam posluže večeru – a Fransis je počeo da glača sto! Na taj način je takođe pokušavao da se održi na stolici (toliko je bio pijan). Ljudi su odmah počeli da šapuću. Kada je završio sa prostorom ispred sebe, nastavio je da glača sto pored, a potom i moj sto. Podigla sam čašu a on je počeo da glača ispod nje! Svi su ga gledali – bilo je strašno smešno... Mrzeo je starenje... Da bi izgledao glamuroznije, kada je počeo da sedi, stavljao bi imalin za cipele u kosu.

U svakom slučaju, vizuelna umetnost je bila veliki deo mog života.

S.B: Primetio sam čitajući Vašu poeziju, da ponekad napuštate polje vizuelnog i da prelazite u domene drugih čula. Da li je to povezano sa Vašim odnosom prema vizuelnim umetnostima?

E.F: Da, da. Pa ... volim ekrastičku tradiciju. Volim kada poezija obraća pažnju na vizuelne umetnosti. Može to biti izmišljena veza, kao u Baruningovoj pesmi „Moja poslednja kneginja“, iako je to mogla biti prirodna slika, ili recimo Kitsova „Oda grčkoj urni“. To je jedna od najveličanstvenijih ekfrastičkih pesama. Volim naravno i V. H. Odnovu pesmu „Muzej lepih umetnosti“: „O patnji nikada nisu grešili, stari majstori“.

S.B: O Brojgelovoj slici „Ikarov pad“ ...

E.F: Da. To mi je, dakle, važno. Ali jednostavno ... više je stvar u tome da ... Moj otac je govorio da odlazi u muzej i posmatra slike na način na koji bi drugi ljudi išli kod lekara: kada je imao problem, želeo je da vidi kako on može biti rešen. Ako se slikarstvo javi u mojim pesmama onda je ono tako odlučilo, a ne ja. Ja nisam glavna. Volela bih, na primer, da napišem pesmu o Direrovoj kosi, ali samo kada bi mi ona to dozvolila. U jednoj od svojih pesama pominjem Velaskezovu sliku „Stara žena kuva jaja“. Ova slika igra negu vrstu pozornice za čitavu emotivnu dramu koja se u pesmi odigrava.

S.B: U Vašoj poeziji bavite se takođe problemom užitka i njegove povezanosti sa fenomenom moći, posebno u muško-ženskim relacijama. Kakav značaj imaju ovi problemi za vašu poeziju?

E.F: To je kao da ... za mene ovi predmeti postoje u svetu i ja samo čekam priliku da sve predmete koje volim smestim u pesme. Ne mogu to formulisati jasnije. Na primer: kada uđete u restoran, a u njemu vas dočeka stari konobar, koji zna sve o hrani, a još je i neverovatno gostoljubiv. On u datom trenutku postaje najvažnija osoba na svetu. Takvu pesmu želim da napišem.  Bila sam u Tunisu i kupila sam tepih, a prodavac tepiha se uklapao u svaki stereotip prodavaca tepiha. Pravi džentlmen, častan, vrlo formalan, a istovremno jedostavan. To je bilo predivno iskustvo – da pričam sa njim o tepisima. Bilo je pomalo i smešno, zbog načina na koji je pokazivao tepihe – uzeo bi ih u ruke i bacio na zemlju ispred mene. Ja bih pogledala tepih, pomislila kako je prelep, ali čim bih krenula da kažem nešto, on bi već nabacivao sledeći. Tako ja razumem te stvari – one postoje u svetu i ja ću da ih smestim u svoje pesme, ako mi one dozvole. I to je najveći užitak za mene. O tome npr. govorim u pesmi „Na ulici sa granama sa kojih kaplje“, u kojoj likovi zamišljaju odmor u Grčkoj. Znate kakve su boje u Grčkoj: imate belu i plavu, a ponekad i žutu. A onda vidite grkinje u njihovoj crnoj odeći, znate kako one nose crninu? Znate kakve su tamo boje leti! I to sam unela u pesmu. Osim toga, sve moje pesme su na neki način autobiogrfske, pokrenute sećanjem na događaj, vezu, nešto što sam čula da je neko rekao, priču koju mi je neko ispričao, natpris koji sam videla na zidu, frazu iz pisma, nešto što mi se neprestano dešavalo u kratkom periodu, možda zbog stava koji sam tada imala. Ponekad iskoristim neki od ovih fragmenata, a pesma izraste oko njega. Ponekad samo ispričam događaje onako kako ih se sećam, koristeći sve što mi se čini upotrebljivim, izmišljajući druge stvari i dovlačeći sećanja ili reči, koje sam godinama čekala da upotrebim. U osnovi, ono za čime tragam u pesmama je određeni kvalitet smislenosti, osećaj da u njima postoji nešto istinito, ne nužno u činjeničnom smislu, ali nešto što nas može pogoditi kao istinito. Za time tragam u svim pesmama. 

Lusijan Frojd, "Eni" (1962)

S.B: U jednom od Vaših eseja komentarišete Eliotove stavove o tradiciji i individualnom talentu i navodite kako je „Ljubavna pesma DŽ. Alfreda Prufroka“ ostavila snažan utisak na Vas. Kakav je Vaš odnos prema pesničkoj tradiciji?

E.F: Pa ... tradicija je živa, to je ono bitno.

S.B: Nešto slično i Eliot zastupa.

E.F: Pa da. Onog trenutka kada zaista počnete da stvarate, svi ti mrtvi ljudi izađu iz grobova i počinju da pričaju sa vama, i jedni sa drugima. To je za mene tradicija. Ona je živa. Onog trenutka kada dozvolite pesmi da deluje na vas, više nema povratka. Više se ne može poništiti njeno dejstvo na vas. Proza to nije u stanju da učini. Ona takođe radi čudesne stvari. Ali poezija ... to vam je ... najbolja moguća vrsta silovanja. Silovanja u pozitivnom smislu.

S.B: Poezija je određena brojnim silama koje je okružuju, kao što su politika, tržište, i institucije kulture. Kako vidite mesto poezije danas?

E.F: Pomenula sam već Dona Patersona – on ima divnu teoriju. Ona kaže: kada bi čitava tradicija bila uništena, iz bilo kog razloga, do ručka bi već bila ponovo napisana. Poezija je bitna .... na jedan ozbiljan ... na jedan sumoran način .... Ako ne prigrlimo metaforičko, osuđeni smo da propadnemo, da se međusobno poubijamo. Jedini način da upotrebimo stvari je da ih zamislimo. Nema drugog načina. Bez imaginacije smo mrtvi. Ovaj svet je užasan. I ništa se u njemu ne bi moglo desiti bez imaginacije.

S.B: Hvala Vam na razgovoru.

E.F: Hvala Vama i nadam se da nisam bila previše dosadna.

S.B: Naprotiv.

Pesnikinja iz Londona Eni Frojd kćerka je svetski poznatog slikara Lusijana Frojda, unuka je vajara ser Džejkoba Epštajna i praunuka oca psihoanalize Sigmunda Frojda. Rođena je 1948. u Londonu. Obrazovanje je stekla na Liceju Frensis de Londres, a zatim je studirala engleski jezik i evropsku književnost na Univerzitetu Varvik. Poslednjih godina, na Gradskom univerzitetu u Londonu, predaje predmet Pisanje poezije. Objavila je desetak knjiga. Pesničku nagradu „Glen Dimplek“ osvojila je 2007. godine za zbirku „Najbolji čovek koji je ikad postojao“.

Srpsko pesništvo nakon utopije

Devet srpskih pesnika, Antologija najnovije srpske poezije / Nine Serbian Poets, Anthology of Contemporary Serbian Poetry, Novi Sad: Adresa, 2012.

Kroz čitavu istoriju književnosti i kulture antologije pesništva su imale izuzetno značajno mesto. Dobro je poznat uticaj koje su u srpskoj književnosti ostvarile npr. antologije Bogdana Popovića ili Miodraga Pavlovića, ali ovome treba dodati da je antologičarski rad fundamentalan i u širem smislu, u procesu oblikovanja onoga što danas nazivamo svetskom književnošću, sa svim njenim mnogolikostima, preklapanjima i razilaženjima. Za Žerara Žaneta antologije su jedan od stubova uspostavljanja književne vrednosti, a kako nas obaveštava Klaudio Giljen, upravo su antologičari odgovorni za formiranje lirskog kanona koji je i do danas ostao u osnovi pesničkog korpusa Zapada.[1]

            Oslanjajući se na svoj trop o savremenom svetu kao Adonsovom vrtu, Vladimir Gvozden antologijom Devet srpskih pesnika pokušava da odgovori na pitanje „da li smo u stanju, i u kolikoj meri da posle smrti književnih, kulturnih, političkih i ekonomskih utopija, prepoznamo i afirmišemo literarne težnje ka nemogućem, ka dislokaciji, perverziji, resorpciji, inhibiciji, jednom rečju ka nekoj novoj utopiji?“ (317). Njegova antologičarska pozicija nije povlašćena, ne okupira prostor iznad pesništva, pokušavajući da mu dodeli vrednost spolja, već je na iztvestan način na istoj ravni, a time i kritička u svom osnovu, posmatrajući pesništvo kao jedan mogući odgovor na problem, kao tenziju u polju, kao strategiju koja se suočava sa prazninom i nasiljem savremenosti, a prema kojima i sami pokušavamo da se odredimo. U ovaj su izbor uvršteni u skladu sa time savremeni srpski pesnici rođeni nakon 1945. godine: Stevan Tontić, Jovan Zivlak, Raša Livada, Vladimir Kopicl, Radmila Lazić, Vojislav Despotov, Nina Živančević, Zoran Đerić i Dragan Jovanović Danilov. Problem sa kojim se njihovo pesništvo suočava, iako kulturnoistorijski specifičan, nije ograničen isključivo na naš kontekst, već ga delimo sa drugim književnostima u planetarnom smislu (Spivak). Može se reći da je i ovo bio jedan od obzra kojim se priređivač vodio, posvećujući pažnju pre svega diskurzivnim interakcijama sa globalnom problematikom savremenosti – odgovarajući tako na pitanje šta je srpsko pesništvo danas i ovde?, odnosno šta je od srpskog pesništva značajno i izvan njegovih okvira? Pritom se misli i na savremeno shvatanje pojma svetske književnosti, pogotovo u obliku koji mu je dao poznati američki komparatista David Damroš, navodeći kako svetsku književnost obuhvataju sva književna dela koja cirkulišu izvan svoje izvorne kulture, bilo u prevodu ili na izvornom jeziku, te da književno delo ima svetsko-književni status samo onda kada je aktivno prisutno u književnom sistemu izvan sopsvenog. Zastupljeni pesnici su u tom smislu i predstavnici diskurzivne granice srpskog pesništva, a time i relevantni za čitavo prostranstvo njegove unutrašnjosti.

            Internacionalni kontekst je upisan i u samu dvojezičku, englesko-srpsku strukturu antologije. Ona se tako može smatrati pokušajem da se ukaže upravo na status srpskog pesništva u svetskim okvirima, ne toliko u smislu izvršavanja preraspodele vidljivosti na planetarnom nivou (ovo je preveliki zadatak za samo jednu knjigu), već u smislu obezbeđivanja osnovnih uslova za svetsku recepciju srpskog pesništva. U tom smislu ona spada u red nedavno objavljene srpsko-nemačke antologije Deset deka duše/Hundert Gramm Seele (2012), sastavljača Roberta Hodela, ali se po svojoj usmerenosti takođe može uporediti sa antologijom Nebolomstvo (2006), Bojane Stojanović Pantović. Sve tri ove antologije zasnovane su na nameri da se stranoj publici (nemačkoj, hrvatskoj, ili publici engleskog jezika) prikaže srpsko pesništvo druge polovine 20. i početka 21. veka. Ono što je od pomenutih antologija razlikuje, a što se odmah može primetiti, jeste broj zatupljenih pesnika, a u skladu sa time i polazište priređevača. I dok, u izvesnom smislu, izbor devet pesnika (naspram nekoliko desetina u druge dve antologije) može delovati isuviše usko, ipak se pokazuje da je, konceptualno govoreći, upravo ova tesna zaokruženost njena najveća prednost. Ovime se ne želi prigovoriti ni Hodelu ni Pantovićki, naprotiv, njihove se antologije, s obzirom na polazišta priređivača i kontekste u kojima su objavljene, mogu smatrati uspelim. Ukoliko je namera da se predstavi srpska lirska književna scena u celosti, neminovna će biti zastupljenost pesnika različitih dometa, ali svakako značajnih za samu scenu (o čemu u predgovoru i govori Bojana Stojanović Pantrović). Ovako nešto je neophodno kako bi se stranoj publici pružila sveobuhvatnija slika. Hodel u skladu sa time ističe društveno-istorijski okvir u kome se javlja srpsko pesništvo druge polovine dvadesetog veka, dok Bojana Stojanović Pantović ovome pridodaje književno-istorijsku dimenziju i opise različitih procesa i konstelacija koje se u njemu mogu prepoznati.[2] Gvozden se samo kratko osvrće na ove dve dimenzije, u onoj meri u kojoj je to neophodno, da bi potom prešao na širu problematiku umetničkog, društvenog, političkog i ekonomskog tipa, u odnosu na koju se uspostavljaju poetike zastupljenih pesnika, što je bilo presudno prilikom odlučivanja o njihovom prisustvu u antologiji. Na ovaj način on je ostvario drugu vrstu percepcije, suženiju i strožiju, ali i ujednačeniju i reprezentativniju. Pesme zastupljene u ovoj antologiji mogu da se u punom smislu obrate čitaocu koji ne pripada njihovom kulturnom i jezičkom krugu i da posvedoče o relevantnosti srpskog pesništva danas.

            Preciznije govoreći, predmet pažnje Gvozdenove antologije, kako je i izložio u pogovoru „Srpska poezija posle smrti utopije“, bile su „pesme koje baštine svest o ograničenju, o okviru, i preuzimaju rizik dočaravanja mogućnosti poezije i subjektivnosti danas“ (267). Autor je pre svega želeo da afirmiše „usko autorstvo i samosvesno promišljanje iskustva pevanja i života, koje na pitanje svežeg idioma odgovara kretanjem ka refleksivnoj poeziji (nekada ozbiljnoj, nekada humornoj, pa i crnohumornoj), odnosno usmeravanjem poezije ka dostupnoj realnosti mišljenja i delanja“ (267). Iz ovog izbora zato izostaju patriotska i religiozna poezija, kao i poezija onoga što autor imenuje „raspevanim romantizmom“ (267), koje u našoj književnosti, kao što je poznato, zauzimaju značajan prostor. Osnovni razlog za ovakvu preraspodelu percepcije leži u tome što ni jedna od ovih poetika, prema autorovom stavu, ne predstavlja istinsku provokaciju, „već neophodni sastavni deo borbi za vidljivost unutar društvenog polja“ (267). I dok se, kako on navodi, patriotska poezija obraća političkom, a ne književnom narodu, religiozna poezija deluje ilustrativno, ali ne i iluminativno, a raspevani romantizam, jednako kao i formalni klasicizam, pružaju jezičko obilje ili savršenstvo, bez adekvatnog sadržaja, ni jedna od ovih poetika ne unose u književnost „retoriku anksioznosti i nestabilnosti . . . pomeranje ka disharmoniji, napetosti, subverziji, ličnim jezicima koji tragaju za svojim načinom izlaženja na kraj sa predstavom o smislu pesništva i političke i društvene stvarnosti“ (268). Ovome možemo dodati da odbačene poetike umesto da preispituju fenomene stvarnosti polaze od određenih postavki na samorazumljiv način, te da se u njima ne može primetiti neophodna tenzija zapitanosti nad problemima koje nam savremenost isporučuje. Pesništvo, na sličan način kao i filozofija, ne može da polazi od aksioma, već mora da se uputi ka neosnovanosti, da propituje same uslove mogućnosti (bilo na čulni, humorni, istorijski, jezički, politički ili ontološki način), u onoj meri u kojoj je to uopšte jezički moguće. Prema tome, izbor pesama i pesnika ove antologije, iako relativno uzan, verovatno i jeste ono najznačajnije što srpsko pesništvo trenutno ima da ponudi, kada su izloženi problemi u pitanju.

            Treba takođe dodati da autor nije nameravao da ponudi tipologiju pesničkog govora već da pokaže dominantne teme, predmete i poglede na svet. Iako Gvozden ne uspostavlja svoju poziciju antologiačara na neki povlašćen način, istovremeno izbegava i zamku povlađivanja. Pesnike uvrštava u antologiju uz punu svest o granicama pesničkog diskursa, ali i o granicama pojedinačnih poetika. U skladu sa time Stevana Tontića karakteriše kao pesnika kometara o zlu, ratu, nadmoći sveta nad subjektom, ali i kompleksa krize pojedinačnog svedočenja. Zivlaka opisuje kao trezvenog i opreznog pesnika, pesnika dekonstrukcije, koji ne pristaje na laka razrešenja, mitove nevinosti, jednostavnosti i organskog pesništva. Kod njega se pesma pokazuje kao kratkotrajno oslobođena teritorija, kao prostor uspostavljen naspram sveprisutne senke moći. Nasuprot njegovoj kritici procedura znanja i verovanja, Kopicl se javlja kao pesnik ludizma, ismevanja. U njegovoj poeziji dominiraju krhotine savremene kulture, nedovršene misli, nedoslednost u ratu sa celinom. Ovo međutim ne brine pesnika tako da njegovom poezijom dominira, kako to Gvozden kaže, blesava vedrina. Pesništvo Raše Livade, kao kritička verzija verizma, vrši depatetizaciju istorije, tako što udvaja i razara svet kroz prostorne forme, svedočeći na taj način više o potrošnji nego o proizvodnji smisla. Radmila Lazić, koja takođe dolazi iz sličnog pesničkog modusa, zasniva svoj govor na strategiji prirodnosti, odnosno neposrednosti jedne vrste kolektivnog, ženskog, subjekta. Ali kako autor ističe, mi je uvek proizvod medijske, potrošačke i političke mašinerije, te nema razloga da se pretpostavi kako je rodno okarakterisano mi na bilo koji način iz nje izuzeto. Despotovljevo pesništvo autor razumeva kao jednu vrstu provokacije, koje kroz različite humorne i karnevaske procedure izvrtanja svedoči o svetu u kome su simboličko i ekonomsko pomešali  mesta, dok se virtuelno nudi kao obećanje slobode. Nina Živančević je, prema Gvozdenovom shvatanju, pesnikinja jasnog jezika, narativnog tona, koja prepričava iskustvo obraćajući se bliskom sagovorniku/čitaocu, obećavajući telesno, odnosno, naivno neposredno, kao iskupljenje našeg postojanja. Problem leži u tome što ne postoje nikakve garancije da i ova neposrednost neće biti uključena u univerzum robe i kao takva podređena zakonu kvantifikacije i razmene. Zoran Đerić se karakteriše kao eruditni pesnik esejističkog izraza, nomad, eklektik, skoro enciklopedijski izvor fragmenata i citata, lišen ironije, ali precizan. U njegovoj poeziji ostvaruje se postmoderni pluralitet bez hijerarhije, uz obećanje da visoka kultura još uvek može da ponudi odgovore. Pesnik kojim se zatvara ova antologija, Dragan Jovanović Danilov, prema Gvozdenovom shvatanju, dokazuje da postmoderni eklekticizam može biti strategija, a ne samo poza. Njegov položaj, sličan Lazićkinom, je bočan, izmešten, ali lišen otrovne gorčine, to je položaj kulture i sećanja, u kome se podjednako javljaju ironija, eros i himničnost. Iako njegov lirski subjekt zauzima poziciju „usamljenog estete“, „čuvara tajnovitog“, on takođe pokazuje svest da poezija nije nadređena nuravnoteženosti sveta, već da je njen deo.

            Za kraj bi trebalo reći i da su najveći deo pesama preveli na engleski Alison i Vladimir Kapor, ali da se među prevodiocima nalaze i Čarls Simić, Nina Živančević, Novica Petrović, Nastasja Pisarev i Ivana Velja. Poznato je koliko je prevođenje poezije težak posao, kao i da su njegovi rezultati često neujednačeni. Engleski ove antologije je dobar, a na trenutke i izneneađujuće inventivan (npr. prilikom prevođenja Despotovljevih stihova „O, ja sam zanesenjak na vetru / Miš mišljenja“ čitamo „Oh, I am dreamer in the wind / Mouse of musing” gde se jezička igra miš-mišljenje odlično prenela parom mouse-musing). Osim toga, kada je reč o poeziji Nine Živančević, koju ona sama prevodi, pre možemo govoriti o različitim varijantama iste pesme, nego o klasičnim prevodima, čime se dvojezičnom čitaocu pruža jedinstvena prilika da bude svedok pesničke paralakse.

            Upravo ovakva paralaksa možda i najbolje govori o prirodi svetskog pesništva, pre svega kao modusa čitanja i cirkulacije tekstova, a ne pukog i okamenjenog postojanja institucionalizovanog kanona. Da bi srpsko pesništvo ušlo u ovu cirkulaciju ono, takoreći, unapred već mora da postoji u njoj – kao nesvodiv i kulturnoistorijski specifičan odgovor na zajednički problem. A zajedničkost nas vraća i na pitanje sa početka, na pitanje o kraju utopije – postoji li išta što svi danas delimo i u odnosu na šta možemo da se pozicioniramo? Ukoliko je srpska poezija deo svetske poezije, ona je to tek ukoliko sa njome deli isti svet „sa njegovim krizama, sukobima i lažima“, koji, kako to Gvozden navodi, nije naprosto „svet bez-umlja, nego . . . poludeli svet, delatnost pervertirane volje, opsednute strašću nejednakosti“ (315). Jer pesništvo koje se sa ovakvim svetom ne suočava na duboko skeptičan i strateški promišljen način, na način lišen jednostavnog optimizma, samo sebe unapred izmešta iz domena relevantnosti. U skladu sa time, ova antologija svedoči stranom čitaocu, a možda i više nama samima, koliko daleko smo u ovom suočavanju otišli, i u kojoj meri je pesništvo još uvek prostor u kome se ono odigrava. 

Stevan Bradić

 (kraća verzija ovog prokaza objavljena je u Letopisu Matice srpske, God. 189, knj. 491, sv. 6 (jun 2013), str. 912-915) 

---

[1] Rad antologičara nije bio presudan samo na Zapadu, već je on jednako značajan bio i na Dalekom istoku (u Kini to je čuvena antologija Šiđing, u Japanu carska antologija poezije Kokinšu) i u arapskom svetu (antologije Abu Tamama i Al Buturija). Značaj antologija nije se sastojao isključivo u njihovoj kanonizujućoj moći, već su one takođe doprinosile ustoličavanju književnih rodova i vrsta. Tek nakon što bi antologija utvrdila korpus relevantnih autora i formi, ona je mogla postati uzor za podražavanje i neku vrstu klasicizma (od Rima do Japana).

[2] U poređenju sa ozbiljnošću i metodološkim okvirom koju ima Nebolomstvo,  nije na odmet pomenuti i jednu noviju antologiju srpskog pesništva objavljenu u Hrvatskoj, naime Iz muzeja šumova (2009) Nenada Miloševića. Ovaj priređivač u svom predgovoru, u poređenju sa navedenim autorima, pokazuje znatnu rasejanost, književnoistorijsku i teorijsku neutemeljenost, iznoseći sudove koje često i ne opravdava. Čini se da je na ovaj način autorima zastupljenim u njegovom izboru načinjeno više štete nego koristi.  

Pesma za spekulativne hipstere - Amiri Baraka

Stigao je, konačno,

do šume

motiva. U kojoj nema

ni sova ni lovaca. Nisu tu bile ni Koni Četerli

što se izležavaju prelepe

na leđima, nakon što su opušteno

uvele socijalizam

u Englesku.

                   Samo ideje

i njihove suprotnosti.

                                    Kao,

                   on stvarno nije bio

                   nigde.

 

Joseba Elorza, Mira Rudio, Kolaž (2013)

Balboa, zabavljač

Ne može to da se desi

osim ako ga ne proizvedeš

od materijala

od kojih se ne može

uloviti. (Filozofi

nužde, kojima od nedavno

i sam

pripadam

            reći će ti. “Narod”,

(i neće se smatrati

odgovornima

pred istom

drhtavom puti). I ja izgovaram sad, “Narod,

poput neke ponovljene lekcije, sad,

svetla su ugašena, samom sebi,

kao ljubavnik, ili pod naletima hladnog vetra.

Neka moje pesme butu grafikon

mene samog. (I neka se drže

pravca, tamo gde meso inače

otpada. U sredini ćeš ostati

prazan. Mrtav

čovek.

Ali

umri brzo, Ljubavi. Ako

se ono što čuvaš za sebe,

ne proteže

do samog kraja

tvog tela.

     (Kuda, bez

predgovora,

muzika šestari, ili tvoji prsti

kliznu

sa moje ruke

                                   Preveo sa engleskog Stevan Bradić

Amiri Baraka (rođeno Everet Liroj Džons, 1934), je afroamerički pesnik, proizaista, dramatičar, esejista i pisac muzičke kritike. Studirao je filozofiju i religiju na Harvardu i Kolumbiji, a kasnije je predavao n Državnom univerzitetu Njujork. Tokom čitave karijere pisao je militantnu i konfrontativnu poeziju koja se oslanjala na iskustvo šoka posebno usmerenog na osvešćivanje afroameričke populacije. Njegov umetniičko-politički angažman prošao je kroz nekoliko faza: tokom 50’ delovao je kao avangardista i bio povezan sa bit pesnicima (Ginzbergom i Keruakom), 60’ se preselio u Harlem i podržavao crnački nacionalističi pokret, a 70’ je bio glasnogovornik revolucionarno-oslobodilačkih pokreta u zemljama trećeg sveta i zastupao marksizam. I danas je njegova poezija izvor burnih reakcija (pesma “Da li je neko razorio Ameriku”), a kritičari ga opisuju kao najznačajnijeg afroameričkog pesnika svoje generacije. Dobitnik je brojnih nagrada (PEN, Lengston Hjuz, Gugenhajm, Nagradu Nacionalnog saveta za umetnost, Rokfelerova nagrada za dramu). Njegova najznačajnija dela su: The System of Dante's Hell (1965), A Black Mass (1966), Black Magic (1969), It's Nation Time (1970), Slave Ship (1970), Hard Facts (1975), Somebody Blew Up America & Other Poems (2003) itd.