„Kada je kuća u plamenu zaboravimo na večeru –
Ali je posle izvadimo iz pepela.“
F. Niče, S one strane dobra i zla
Neoliberalni zombiji
 |
| Antonio Negri |
Brak između američkog unilateralizma
i ekonomskog neoliberalizma novijeg je datuma. Udvaranje je započelo možda
1973. godine sa državnim udarom u Čileu predvođenim Augustom Pinočeom,
koga je podržavala CIA i koje je u delo sprovelo ekonomski plan
Miltona Fridmana i „Čikaških momaka". Stvari su se ozbiljno zagrejale
1979. sa izborom Margaret Tačer za premijerku Britanije. Ali bračna
zajednica je konzumirana tek sa dolaskom R. Regana u Belu kuću tokom osamdesetih
godina. Od tog trenutka postalo je prirodno i neizbežno da ekonomska ideja radikalne
privatizacije javnih dobara i industrije, neumorni napadi na radničke organizacije
i ideologija slobodnog tržišta idu ruku pod ruku sa dominacijom SAD nad globalnim
političkim i vojnim poslovima. Regan je potom srušio Berlinski zid kao
što nas mit izveštava, i ukinuo ne samo SSSR već i sam socijalizam, tako da
danas ne postoji alternativa neoloiberalnoj ekonomskoj strategiji zasnovanoj na
američkoj moći. [1]
Uprkos govorima koji pokušavaju da nas ubede u suprotno
postojale su, naravno, i alternative. Kao što smo, pre svega, videli u IV poglavlju,
u obliku različitih multilateralnih uređenja globalne moći, najčešće u smislu saradnje
među dominantnim evropskim nacionalnim državama, koje bi se nadmetale sa unilateralizmom
SAD. Multilateralni predlozi nisu naravno bili antikapitalistički, već su predstavljani
kao različite kombinacije državne kontrole i privatizacije, struktura socijalne
zaštite (welfare) i slobodnog tržišta.
Ovo je nadmetanje zapravo bilo bazirano, moglo bi se reći, na tome koje bi političko
uređenje moglo bolje zagarantovati profit i kontinuitet globalnog kapitalističkog
sistema. Politička odluka za ujedinjavanje neoliberalizma i američkog unilateralizma
– odluka koja se naravno nije donela u Sali za sastanke neke korporacije ili vlade,
već u interakciji širokog spektra aktera – uzdigla je i centralizovala kapitalističko
upravljanje kako bi kontrolisala globalnu ekonomsku tranziciju sa modela fordizma
na model post-fordizma, kako ga neki ekonomisti nazivaju, ili iz paradigme koncentrisane
na industrijsku proizvodnju, na onu koncentrisanu na biopolitičku proizvodnju. Ovo
je bila ekstremna odluka, posebno kada je posmatramo u retrospektivi, ali upravo
ova ekstremnost jeste pokazatelj veličine zadatka sa kojim se suočavala, kao i težine
sprovođenja tranzicije.
Sa opadanjem američkog unilateralizma i brak se raspao.
Politička i vojna mašinerija pokazali su se nesposobnima da sprovedu kapitalističku
tranziciju i, u poslednje vreme, tokom protekle decenije i nešto duže, tokom naizgled
beskrajnog globalnog rata, ekonomski nered samo se uvećao. Neadekvatnosti su izašle
na videlo tokom američke ekonomske krize koja je potom izazvala i globalnu krizu.
Postalo je zapravo očigledno kada razmotrimo prirodu krize i tranziciju kapitala
da su oružja unilateralizma sasvim nepodobna da se suoče sa izazovima sa kojima
se neoliberalizam suočava.
 |
| Majkl Hart (Michael Hardt) |
Kriza je izazvana, da to iskažemo u najsintetičkijim
pojmovima, novom ontologijom biopolitičkog rada. Forme intelektualnog, afektivnog
i kognitivnog rada koje zadobijaju centralnu ulogu u savremenoj ekonomiji ne mogu
biti kontrolisane kroz forme nadziranja i upravljanja razvijene u eri industrijskih
društava. Istakli smo na drugom mestu da je ova tranzicija ka hegemoniji biopolitičke
prizvodnje pokrenuta akumulacijom borbi, koje su se u celom svetu odvijale tokom
šezdesetih i sedamdesetih, protiv imperijalističkih i industrijalnih disciplinujućih/nadziračkih
modela kapitalističke proizvodnje. Tranzicija je bila odgovor na poraz formi kapitalističke
proizvodnje i upravljanja od strane radničkih pokreta i društvenih borbi.[2]
Povratak američkog unilateralizma, sa njegovim imperijalističkim imaginarijumom,
u svrhu upravljanja tranzicijom, zapravo je bio pokušaj da se nove bolesti leče
starim lekovima. U konačnoj analizi, glavnu odgovornost za ovu odluku snosi, ne
toliko američka vlada, koliko klimavo svetsko tržište i panične duše bogatih. Čuvajte
se nesigurnosti buržoazije! Ovo, naravno, nije prvi put da je kapital želeo jaku
centralizovanu političku moć koja bi umirila tržište i obezbedila stabilnost, neophodnu
za zaradu. Ali se pokazalo da su priroda ove tranzicije i uslovi neophodni za biopolitičku
proizvodnju suprotstavljeni zastarelim formama disciplinovanja/nadziranja i kontrolisanja.
Kada neuspesi unilateralizma postanu
vidljivi, kao što smo izložili u IV poglavlju, a u vezi sa političkim i
vojnim pojmovima, glavni komentatori neizostavno trče ka multilateralizmu kao jedinoj
alternativnoj političkoj podršci neoliberalizma. Ovo je oduvek bila zvanična ideologija,
na primer, Svetskog Ekonomskog Foruma, koji je u Davosu, Švajcarskoj, okupljao državne
i korporacijske lidere iz celog sveta. Svet koji je sve više gobalizovan mora se
osloniti, kako ova logika nalaže, na multilateralni
sistem moći – ali ovakva multilateralna podrška nigde se ne može naći. Unilateralizam
je pobedio multilateralizam: SAD su možda bile preslabe da vladaju same, ali su
bile dovoljno jake da blokraju multilateralna uređenja. Ovo doduše ne znači da će,
kada unlateralizam zakaže, biti zamenjen multilateralizmom. Ne, temelji multilateralizma
već su bili truli pre nego što mu je unlateralizam zadao coup de grace. Ni jedan
ni drugi dakle nisu sposobni da podrže neoliberalni ekonomski projekat. Možda je
zapravo i uzaludno tragati za političkom formom koja je sposobna da podrži neoliberalizam.
Za razliku od onih zagovarača „autonomije političkog“, mi ne verujemo da politička
moć može da nezavisno uređuje i održava ekonomski sistem. Problem ovde nije u manjku
političke podrške već, daleko važnije, u nesposobnosti samog neoliberalizma.
Da bismo razumeli kako je neoliberalizam zakazao, i
kako zapravo nikada nije ni bio sposoban da bude program kapitalističke proizvodnje,
moramo da promenimo perspektivu i da se fokusiramo na teren biopolitike. Sve primarne
karakteristike neoliberalne politike – jaka vlasnička i radnička prava, privatizacija
zajedničkih i javnih dobara, slobodno tržište – fokusirane su na trgovini i redistribuciji
bogatstva. „Glavno dostignuće neoliberalizacije“, navodi Dejvid Harvi, „je redistribucija,
a ne stvaranje prihoda i bogatstva“ i to pre svega zahvaljujući strategijama akumulacije
bogatih, kroz disproprijaciju javne sfere i siromašnih. U ovom smsilu, kako navodi
Harvi, neoliberalizam je u osnovi projekat ponovnog uspostavljanja klasne moći.[3]
Pod neoliberalnim vođstvom bogati su se zaista još više obogatili a siromašni su
još više osiromašili kako na nivou pojedinačnih nacija, tako i na globalnom nivou.
Procesi ekstrakcije – nafte, gasa i minerala – formiraju paradigmatične grane industrije
neoliberalizma. Ali veliki deo „stvaranja“ bogatstva pod neoliberalizmom postignut
je prosto lešinarenjem socijalizma, bivšeg drugog sveta, ali i prvog i trećeg, prenoseći
u privatne ruke bogatstvo koje je bilo organizovano kao javno vlasništvo, industrija
i institucije. Morate imati na umu da je suština kapitalističkog oblika proizvodnje
proizvođenje bogatstva; upravo tu je slabost
neoliberalizma. Kriza neoliberalizma zato ne potiče iz neuspeha unilateralizma i
multilateralizma da obezbede uspešnu podršku političkom uređenju i da garantuju
redistribuciju vlasništva, već iz nesposobnosti neoliberalizma da predstavi nacrt
stimulisanja i organizovanja proizvodnje. Ni jedna strategija kapitalizma ne može
da preživi dugo bez toga.
Iluzija da neoliberalizam može da bude održiv ekonomski
program je svedočanstvo koliko je teško mnogima da prepoznaju prirodu proizvodnje
u postindustrijskoj ekonomiji. Lako je, naravno, prebrojati automobile, čelične
grede i frižidere koji prođu kroz fabričke kapije, ili tone žita požnjevenog na
farmi, ali kako uperiti prstom na nematerijalne proizvode koji postaju dominantni
u biopolitičkoj ekonomiji – na slike, kodove, znanje, afekte, ili čak na društvene
odnose i same oblike života?
Da bismo cenili novost ove situacije
razmotrimo, na primer, kratku skicu produktivne uloge znanja u ekonomskoj istoriji
kapitalizma. Istoričari ekonomije su već obimno izložili kako je znanje, razvijeno
kroz vežbu i rad, bilo produktivna sila već u eri merkantilizma[4].
U industrijskom kapitalizmu znanje je ostalo fundamentalna sila razvoja, ali je
sve više, kako je industrijska paradigma poprimala jasan oblik, njegov značaj rastao,
ali ne u smislu unutrašnjeg elementa, otelotvorenog u praksi radnika i konsolidovanog
kroz njihovu veštinu, već u smislu spoljašnjeg elementa, nezavisnog od radnika i
stoga sposobnog da ih kontroliše. Kako je industrijski kapitalizam sazrevao, znanje
je postalo osnova, ali tako da je potpuno apsorbovano usistemom upravljanja. U današnjoj
ekonomiji, znanje koje je rasprostranjeno u društvu – kao masovna intelektualnost
– postaje centralna produktivna sila, izvan dometa sistema kontrole i ova promena
potkopava industrijsku paradigmu. „Kriza industrijskog kapitalizma“, piše Karlo Versejon (Carlo Vercellone), „je uveliko mera rezultata
društvenih transformacija koje su već oblikovale model alternativnog razvoja strukturiranog
u dva osnovna pravca: reaproprijaciju i socijalizaciju različitih znanja, koja su
daleko prevazilazišla takozvanu naučnu organizaciju rada, stvarajući njegove alternativne
oblike i odbacujući produktivizam; i ekspnziju kolektivnih službi države socijalne
zaštite (zdravstvo, obrazovanje, istraživanje itd), kao sektora i pogonskog motora
neproduktivističkog modusa produkcije, koji se ne zasnivaju na robi, već na intenzivnom
generisanju znanja usmerenih na 'proizvodnju
čoveka čovekom' i na reprodukciju opštih intelektualnih sposobnosti.“[5]
Proizvodnja
je, drugim rečima, postala „antropogenetička“ generišući forme života. Iz ove putanje
znanja unutar ekonomske produkcije slede dve bitne činjenice. Prvo, znanje nije
više puko sredstvo stvaranja vrednosti (u obliku robe) već je samo proizvođenje
znanja po sebi stvaranje vrednosti.[6]
Drugo, ne samo da znanje više nije oruđe kapitalističke kontrole, već je takođe
kapital suočen sa paradoksalnom situacijom: što je više primoran da sledi vrednovanje
kroz proizvodnju znanja, to mu više proizvedeno znanje izmiče kontroli.
Ovde
se susrećemo sa dilemom sa kojom se, u eri biopolitičke proizvodnje, suočava sam kapital, a ne samo njegove
neoliberalne forme. Njene posledice ćemo istražiti detaljnije, ali trenutno je dovoljno
da prepoznamo da je neoliberalizam nije ušao u krizu samo zato
što je primoran na unilateralizam, sa kojim zajedno tone.
Neoliberalizam je zapravo bio već mrtav jer nije mogao da shvati i da se suoči sa biopolitičkim produktivnim silama;
nije mogao da izrodi strategiju kojom bu uvećao proizvodnju i generaciju bogatstva.
Drgim rečima, biopolitička proizvodnja predstavlja problem za kapital, a neoliberalizam
nema odgovor.
Socijalističke iluzije
Jednako
kao što nakon neuspeha unilateralizma postaje očigledno da glavni komentatori i
političari beže u pravcu multilateralizma (nesvesni da je ovaj već mrtav), tako
i nakon neuspeha neoliberalizma iste figure beže u pravcu socijalizma ili nekog
drugog oblika vladinog upravljanja i kontrolisanja ekonomije (neshvatajući da su
njene moći već potpuno iscrpljene). Ove dve ideologije,
neoliberalizam i socijalizam, su čini se jedine alternative savremenog ekonomskog
imaginarnog prostora. Ali ni jedna od njih nije u stanju da kontroliše i stimuliše
proizvodnju u biopolitičkoj ekonomiji.
Socjalizam
je predstavljao moćan model ekonomske proizvodnje tokom dvadesetog veka sa obe strane
gvozdene zavese. Treba razumeti da socijalizam i kapitalizam nikada nisu bili suprotstavljeni,
već da je, kao
što su mnogu kritičari i analitičari SSSR istakli, socijalizam režim državnog upravljanja
kapitalističkom proizvodnjom. Jaki socijalistički elementi – birokratsko planiranje
i regulacija ekonomije, industrija kojom upravljaju država i javne službe, koordinirana držvana regulacija kapitala, organizovani
rad itd. – su bili uobičajeni u mnogim kapitalističkim zemljama. I različite forme
usmrenosti na razvoj (developmentalismѕ) koje
su dominirale ekonomskim ideologijama podređenih zemalja u drugoj polovini 20. veka, bilo saveznicima SAD ili
SSSR, bile su jednako fokusirane na uvećanje proizvodnje kroz
državnu intervenciju i birokratsko planiranje. Programi zamene uvoza industrijalizacijom, usko povezani sa teorijama zavisnosti, bili su u suštini podjednako
zansovani na državnoj kontroli tržišta i tarifa, kao i na intervanciji prilikom formiranja i regulacisanja nacionalnih industrija.[7]
Socijalizam je, u konačnoj analizi, režim radne discipline nametnut kroz državne
i birokratske institucije. Prelaskom sa industrijske na biopolitičku
ekonomiju, socijalističko upravljanje i regulacija gube svu efektivnost.
Nesposobnost
socijalističke ideologije i vladavine da prevaziđe industrijsku paradigmu je bitan element
koji je doveo npr. do propasti SSSR. Uobičajeni narativi o ceni trke u naoružanju,
o vojnom porazu u Avganistanu, pa čak i o opštoj želji za robom, imaju izvestan
značaj prilikom objašnjavanja, ali je prema naštem mišljenju mogo važnije razumeti
unutrašnju društvenu dinamiku i prepreke socijalnoj proizvodnji u poslednjim decenijama
SSSR. Aleksej Jurčak pokazuje u sjajnoj etnografskoj studiji „kasnog socijalizma“
da je SSSR u periodu od šezdesetih do osamdesetih godina 20. veka bio daleko od
pustoši kakvom su ga hladnoratovski teoretičari totalitarizma prikazivali, već da
je bio kulturno i ideološki neverovatno dinamična sredina. Ova dinamičnost, naravno, nije promovisana i negovana od strane socijalističkog
režima; naprotiv, režim je predstavljao beskrajnu prepreku društvenoj i kulturnoj
kreativnosti, što je za rezultat imalo duboku stagnaciju. Oni koji su živeli u vreme kolapsa,
prema Jurčakovoj sugestivnoj formulaiciji, doživeli su ga kao nešto neočekivano
iako, istovremeno, njime nisu bili iznenađeni: moć socijalističkog režima izgledala je kao
da će trajati večno, ali su svi znali da ne može dalje da opstane.[8]
Socijalistički režim je efikasno nametnuo disciplinu nad industrijskim društvom, ali kada je tranzicija ka biopolitičkoj proizvodnji počela da se odigrava, socijalistička
disciplina/nadziranje postala je samo okov društvenoj ekonomiji i kulturnoj
kreativnosti koja je
bila neophodna.
Nekompatibilnost socijalizma i biopolitičke
proizvodnje važi za sve oblike socijalizma, birokratskog planiranja, državne regulacije
itd. – ne samo za sovjetski model. Na najosnovnijem i prema tome najapstraktnijem
nivou, dva se osnovna aspekta disciplinarnog/nadzirućeg radnog režima direktno sukobljavaju
sa biopolitičkom proizvodnjom. Ranije smo tvrdili da je biopolitički rad sve više
nezavisan od kapitalističke kontrole budući da mu nacrt više ne počiva na nečemu
spoljašnjem, na kapitalu, kao što je to u fabrikama, već da je generisan samim produktivnim
procesom. Jednako je potrebna autonomija od državne kontrole, kao i od vladinih
mera disciplinovanja/nadziranja. Možda se i može „misliti po komandi“ ili se mogu
„stvarati afektivne veze sa poretkom“, ali rezultati ovih poduhvata blede u poređenju
sa ostvarenjima autonomne društvene aktivnosti. I više od toga, rezultati biopolitičke
proizvodnje, uključujući tu i društvenu subjektivnost, relacije i oblike života,
imaju odmah i ontološku dimenziju. Ovim se procesom stvara vrednost, ali ona je
nemerljiva, ili bar neprestano prevazilazi jedinice bilo kojeg knjigovodstvenog
nacrta; ona preplavljuje korporacijsko duplo knjigovodstvo (double-entry ledgers) i zbunjuje javne bilansne liste nacionalnih država. Kako možemo izmeriti
vrednost ideje, slike ili veze? Autonomija biopolitičkog procesa rada i nemerljiva
preplavljujuća priroda vrednosti na taj način proizvedene, dva su osnovna elementa
savremene kontradikcije kapitalističkog upravljanja. Da bi zadobio višak vrednoti,
kapitalista mora da otuđi produktivne singularitete (pojedinačnosti), da preuzme
kontrolu nad proizvodnom saradnjom, da neutrališe nematerijalni, suvišni/prevazilazeći
karakter vrednosti i da izvrši disproprijaciju zajedničkog dobra koje je proizvedeno – jer svi ovi momenti predstavljaju prepreke i
potkopavaju sam proces proizvodnje. Vladino upravljanje i kontrola dovode do identičnih
kontradikcija. Bez obzira da li je nad zajedničkim dobrom izvršena disproprijacija tako da je njegova vrednost smeštena u privatne
ili javne ruke, pod kapitalističko ili vladino upravljanje, rezultat je isti: ciklus
biopolitičke proizvodnje je umanjen i narušen.
Kako bi uvideli koji politički režim
danas može da neguje i kontroliše proizvodnju, moramo u ekonomskim kategorijama
istražiti šta su društvena proizvodnja i društveno bogatstvo. Mnogi ekonomisti koriste
pojam „društvenog kapitala“ kako bi se uhvatili u koštac sa ovim pitanjem i prevazišli
grube ekonomske pojmove proizvodnje. Mi nismo društva sačinjena od atomizovanih
pojedinaca, tvrde oni, već smo povezani društvenim tkivom sačinjenim od mreža razumevanja
i poverenja, zajedničkog znanja i normi ponašanja, jezika i navika itd. Bez poverenja
i saosećanja, tržišna razmena ne bi bila moguća. Bez društvenih znanja i normi,
radnici ne bi mogli da sarađuju i da zajedno proizvode. Društveni kapital je prema
tome pojam nadomeštanja: različite forme zajednice sačinjavaju rezerve bogatstva
koje omogućava funkcionisanje industrijskog kapitala, finansijskog kapitala, trgovinskog
kapitala kao i svih ostalih vrsta kapitala.[9]
Ova se koncepcija društvenog kapitala uspešno fokusira na ekonomsku ulogu nematerijalnih,
društvenih veza, ali ih vidi kao periferne za autentične proizvodne procese. Društveni
kapital, drugim rečima, nije produktivni kapital po sebi. U skladu sa njegovom podređenom
ulogom, ekonomisti neprestano pokušavaju da ga nateraju da se uredi prema njihovim
nacrtima, smišljajući formule kojima bi ga izmerili i kojima bi ga konačno zarobili
unutar okvira industrijskih birokratskih rasporeda. Ovakvo shvatanje društvenog
kapitala, usmereno na proširivanje i dovršavanje paradigme kapitalističke proizvodnje,
ostajući u pojmovnim kategorijama kvantiteta i ravnoteže, ne razrešava nijedan od
paradoksa regulacije i kontrole, pokrenutih tranzicijom na biopolitičku proizvodnju,
njenu autonomnu produktivnost i prevazilaženje merljivosti.
Traдicionalne verzije socijalne дemokratije
nastavljaju i дanas дa se preдlažu kao praveдna, humana i oдrživa politika putem koje bi se upravljalo
kapitalističkom proizvoдnjom u kapitalističkim дruštvima; ali ove teorije namaju
oruđa дa se suoče sa izazovima koje postavlja biopolitička proizvoдnja i ostaju
sasvim дezorjentisane u ovoj novoj situaciji. Socijalдemokratska дoktrina uspostavljanja
saglasnosti i poverenja između velikih firmi i institucionalnih sinдikata, koji
bi poreдovali u slučaju bilo kakvih konflikata i postizali skromne rezultate u interesu
raдnika, ne samo дa je дospela u slepu ulicu korporacionalizma, već je sve više
otuđena oд novih kategorija raдinka. Kao
i teorije дruštvenog kapitala, socijalдemokratija može дa nove figure biopolitičke
proizvoдnje shvati najviše kao дoдatke i proдužetke forдističke inдustrije i forдističkog
oblika akumulacije. Пrema tome, jeдine forme biopolitičkog raдa koje postaju politički
relevantne iz ovog ugla su one koje mogu biti naterane na poдvrgavanje traдicionalnim
strukturama sinдikata. Socijalдemokratija može zapravo дa viдi samo one forme i
oдnose proizvoдnje, koje su se razvile iz prošlosti, a sve ostale iz njenog ugla
jeдnostavno ne postoje.
„Treći put“ socijaldemokratije o kome
je teoretisao Antoni Gidens, a koji je u delo sprovodio Toni Bler, predstavlja analitički
napredak nad doktrinarnim socijalizmom u onoj meri u kojoj prihvata da je korporatvna
sindikalna politika fordističke ere (bar u ideološkom smislu) prevaziđena. Ova revdirana
socijaldemokratija prihvata neke od ključnih elemenata neoliberalizma – deregulaciju,
privatizaciju itd. – i kombinuje sa njima dublje razumevanje ekonomske vrednosti,
stvorene kroz društveni i kooperativni razvoj biopolitičke radne moći. Ono što je
rezultat ovakvog pristupa je možda veća svest o biopolitičkoj proizvodnji i veći
napor da se njeni rezultati uhvate, čineći ih raspoloživim za kapitalističku dobit
i razvoj, ali još uvek bez rešenja za izazove koje predstavlja. Nijedna forma društvene
regulacije, čak i kada je kombinovana sa elementima neoliberalizma, ne može da
„racionalizuje“ biopolitičku proizvodnju unutar njenih okvira, niti da podstakne
njen rast. Biopolitička proizvodnja pripada sferi zajedničkog dobra (common). Ni privatni ni javni mehanizmi
ne mogu da upravljaju njome niti da je obuzdaju.
Danas se mogu čuti glasni, očajni uzvici,
nagovori da se uvede socijalizam ili neka druga vrsta vladine kontrole ekonomije,
što je, dakako, posledica razaranja i krize stvorene neoliberalizmom i neregulisanim
kapitalizmom. Kapital zaista zabrinjavajućom brzinom uništava zajednička dobra u njihovom fizičkom i društvenom obliku. Klimatske
promene, iscrpljivanje prirodnih resursa i ekološke katastrofe su pretnje koje su
u stalnom porastu. Ekstremna društvena nejednakost, barijere i hijerarhije bogatstva,
rase i nacionalnosti, razorno siromaštvo i jato drugih štetočina razaraju društvene
oblike zajedničkog dobra. U pozadini mnogih apokaliptičnih scenarija
sa kojima se suočavamo, vladino upravljanje i regulacija predstavljaju nam se kao
rešenje. Državnom regulacijom bar mogu da se izbegnu najstrašnija predviđanja o
finasijskom kolapsu! Dršavna kontrola, sigurno, može da spase planetu ili, bar,
da uspori njenu propast! Najmanje što može da uradi je da preraspodeli bogatstvo
tako da siromašnima vrati bar deo onoga što su globalne elite sakupile kroz disproprijaciju!
Socijalizam je često funkcionisao kao uobičajeni lek za haos stvoren neregulisanim
kapitalizmom. Svi se naravno slažemo da vlade moraju da spreče razaranje planete
i da bi bilo pravedno i koristno da se bogatstvo ujednačeno redistribuira po celom
svetu. Ali socijalizam koji se javlja u ovim vizijama, jednako kao i neoliberalizam
koji smo kritikovali ranije, sagledava ovaj problem samo kao mehanizam distribucije
bogatstva, ali ne i njegove proizvodnje. Naša centralna teza o iluzijama socijalizma
je da on kao ni neoliberalizam ne može da u eri biopolitičke proizvodnje da ispuni
zadatak njenog promovisanja, rukovođenja i regulisanja.
Pre nego dovršimo ovaj kratak osvrt na
socijalizma, moramo se podsetiti na razliku između socijalizma i komunizma, razliku
koja je u toku proteklog veka u velikoj meri zamućena. U današnjem novinarskom načinu
na koji se pojam komunizma upotrebljava, on označava centralizovanu držvanu kontrolu
nad ekonomijom i društvom, totalitarnu formu vladavine paralelnu sa fašizmom. Kada
je neki pojam toliko iskvaren ponekad se čini da je bolje da ga napustimo i da se
okrenemo nekom novom pojmu koji bi imenovao ono što želimo. Ali umesto toga, bar
u ovom slučaju, deluje kao da je bolje da se borimo oko pojma i da insistiramo na
njegovom pravom značenju. Na čisto pojmovnom nivou komunizam bi mogli da počnemo
da definišemo ovako: ono što je privatno za kapitalizam i što je javno za socijalizam,
zajedničko (common) je za komunizam.[10]
Ali šta to znači? Kakva bi bile institucije i vlada u zajedničkom? To je jedno od pitanja koje ćemo
istražiti u ostatku ove knjige.
Globalna aristokratija i imperijalna vladavina
Izgleda da su sve mogućnosti za političku
i ekonomsku globalnu vladavinu diskvalifikovane. Kada unilateralizam doživi svoj
konačni pad, postaje vidljivo da je multilateralizam već propao na svojim trulim
temeljima; i kada neoliberalizam pokaže da je nesposoban da upravlja kapitalističkom
proizvodnjom sve verzije socijalizma i državnog upravljanja su već pokazale nesposobnost
da se suoče i razviju biopolitičku proizvodnu moć. Ali globalni kapitalistički sistem
nastavlja da funkcioniše. Kako je ova proizvodnja regulisana i rukovođena? Kako
su zarade omogućene i zagarantovane? Nema sasvim ostvarenog ekonomskog sistema koji
bu ispunio ove potrebe. Jednako kao što komlikovane i višeslojne forme imperijalne
vladavine, za vreme trenutnog međuvlašća, uspostavljaju poseban oblik upravljanja
u vidu globalnih stuktura moći, tako i kompleksno tkanje nacionalnih i transnacionalnih
političkih struktura podržava funkcionisanje globalne ekonomije u vreme tranzicije
regulišući proizvodnju, trgovinu, finansije i vlasničke odnose.
Karakteristike imperijalne vladavine
o kojima smo ranije raspravljali primenjive su i u opisanoj ekonomskoj oblasti.
Ni ovde nam stare rasprave, koje suprotstavljaju ulogu nacionalne države globalizaciji,
ne mogu pomoći. Kada se suočavamo sa sve većom globalizacijom kapitala, ili, preciznije,
sa intezifikacijom i ukorenjivanjem globalnog kapitala, jasno je da, u izvesnom
smislu, nacionalne strukture same nisu dorasle zadatku regulacije, i da ne postoji
nacionalna država koja može da kontroliše globalni kapital kao što može da kontroliše
nacionalni kapital. Umesto toga, politička
nezavisnost definiše mehanizme ekonomskog upravljanja, regulacije i kontrole.
Ovo je, naravno, izuzetno raznolik teren, sačinjen između ostalog i od koordiniranih
nacionalnih mehanizama, bilateralnih i multilateralnih sporazuma, internacionalnih
i supra-nacionalnih institucija. Ova mešavina
je krhka ne samo zbog eklekticizma njenih elemenata, već i zato što su značajne
internacionalne ekonomske institucije na kojima počiva, a koje su razvijene u okviru
multilateralističke globalne paradigme, i same slabe i nestabilne. Danas, sve više,
vidimo kako ove institucije, jedna za drugom, pokazuju da su nemoćne da se suoče
sa krizom zbog koje su zapravo i osnovane: MMF ne može da reši krizu valute; Svetska
banka ne može da reši problem siromaštva; Ogranak UN za hranu i agrikulturu ne može da reši krizu hrane;
Svetska trgovinska organizacija ne može da reši trgovinsku krizu; itd. Ove institucije
naravno nisu beskorisne, ali one ne mogu da formiraju temelje na kojima bismo gradili
trajni, stabilni gloobalni ekonomski poredak. Kapitalistička globalizacija – svetsko
tržište, mreže distirbucije, povezane proizvodne strukture itd. – napredovale su
daleko ispred struktura kapitalističke moći.
Ovo ne znači da više „niko ne čuva radnju“
– tj. da globalni kapital funkcioniše bez
političke, legalne i institucionalne regulacije i podrške. Globalne strukture kapitalističke
moći funkcionišu, ali su provizorne i ad hoc, zakrpljene kroz različite nivoe
sistema. Na drugom mesti smo istražili neke od specifičnih mehanizama koji su razvijeni
na prostoru globalnog ekonomskog rukovođenja i regulacije, kao što su nove pravne
konvencije koje reinterpretiraju stari lex mercatoria kako bi uredile ugovore koji nisu adekvatno obrađeni
u okviiru nacionalnih pravnih sistema.[11]
Ovde umesto toga želimo da razmotrimo problem globalne kapitalističke strukture
moći i njegov pravni okvir iz šire perspektive, a u vezi sa strukturama imperijalne
vladavine.
Ono što postaje odmah vidljivo, iz ugla
imperijalne vladavine, je „aristokratska“ priroda ovih globalnih ekonomskih struktura
moći. Opisaćemo Imperiju u nastajanju oslanjajući se ironično na Polibovu pohvalu
starom Rimu, koji je opisao njegov piramidalno strukturiran kombinovani ustav, u
kome se ideja jednog monarha, preplitala sa ograničenom formom aristokratije i širom
(pseudo)demokratskom osnovom.[12]
Džozef Naj prikazuje istu piramidalnu sliku ali uz modernu analogiju: „Model svetske
politike postao je trodimenzionalna partija šaha“, objašnjava Naj, „u kojoj se može pobediti samo ukoliko se planira istovremeno
vertikalno i horizontalno. Na gornjoj tabli uobičajenih međudržavnih vojnih pitanja,
SAD će verovatno ostati super-sila još izvesno vreme, pa se ovde može govoriti o
unipolarnosti ili hegemoniji. Ali na srednjoj tabli međudržavnih ekonomskih pitanja,
raspodela moći je već multipolarna. SAD ne može da obezbedi ishode koje želi u trgovini, borbi protiv monopolizma, ili pitanjima finasijske regulacije
bez saglasnosti EU, Japana i ostalih. Nema smisla nazvati ovo uređenje američkom
hegemonijom. Na donjoj tabli nadnacionalnih pitanja, moć je široko raspodeljena
i haotično organizovana među državnim i nedržavnim akterima. Besmisleno je i ovaj
nivo nazvati unipolarnim ili američkom imperijom.“[13]
Središnja tabla je igra moći u kojoj vlada aristokratija, primarno zabrinuta, kako
Naj kaže, globalnim ekonomskim rukovođenjem i regulacijom – u oblasti multilateralnih
državnih odnosa, multi- i transnacionalnih korporacija i globalnih ekonomskih institucija.
Mnogi naučnici su nedavno zapazili formiranje transnacionalnih ili globalnih kapitalistički
klasa, blisko povezanih sa korporacijama i raznim državnim i institucionalnim figurama
koje ih regulišu, koje funkcionišu kao nova globalna aristokratija.[14]
Naša osnovna briga ovde, zapravno nije sociološko definisanje ove aristokratije,
već strukturni pogled na njenu ulogu u globalnom rukovođenju i regulaciji, unutar
piramidalne strukture imperijalnog sistema.
Jedan od prvih aspekata koji treba naglasiti
o ovom imperijalnom nivou je da on nije homogen, da nije sačinjen od jednakih snaga
koje miroljubivo sarađuju. Kada sagledate unutrašnje funkcionisanje globalne aristokratije
– na sastancima Svetskog ekonomskog foruma, na primer, ili na pregovorima Svetske
trgovinske organizacije – hijerarhije među različitim snagama su očigledne, kao
i izopačeni manevri, u kojima dominantne sile nameću svoju volju i isključuju druge,
podređene države, koje se udružuju kako bi im se suprotstavile, kao i niz drugih
strategija i igara moći koje se tiču trgovine, antimonopoističkih akcija, zakona
o svojini i sl. Dinamika među vladinim regulatornim strukturama i kroporacijama
na nacionalnom i internacionalnom nivou samo je još jedno polje nadmetenja unutar
aristokratije, koje se o sprovodi unutar i van sudnica. Izveštaji u finasijskim
rubrikama zato često podsećaju na sportske strane (kada nisu crna hronika).
Aristokratija je naravno organizovana
prema različitim modelima u različitim državama. „Postsocijalističke“ aristokratije
su možda najnoviji modeli. U Rusiji aristokratija se javila u obliku industrijskih
i finansijskih oligarha, zajedno sa mafijašima i nizom vladinih zvaničnika. U Kini
je, sa druge strane, postsocjalistički model aristokratije usidren bliže državi
i partiji, uz strogo kontrolisanu participaciju peduzetnika i poslovnih elita. Ono
što je zaostalo iz socijalizma u ovim postsocijalističkim aristokratijama su uglavnom
mehanizmi birokratske i partijske privilegovanosti uz centralizovane krugove moći.
Jednako važne, ako ne i važnije od sastava
i unutrašnje dinamike aristokratije shvaćene kao celine, su njihove kompleksne relacije
sa ostalim nivoima imperijalne vlasti. Sa jedne strane vidimo neprestanu borbu između
aristokratije i monarha. Unilateralizam, u skladu sa kojm je monarh odbio da sasluša
molbe aristokrata, osujećen je ne samo zbog iscrpljivanja sopstvenih vojnih i političkih
sila, već i zbog hiljade sitnih aristokratskih pobuna. Aristokratskih je žalbi mnogo
i one su glasne: druge dominantne nacionalne države kao i one podređene žele da
učestvuju u globalnom kapitalističkom sistemu i da podele njegov plen; korporacije
su svesne da je unilateralizam sa svojm neprestanim ratovima loš za poslovanje;
i mirijade drugih. Kako Naj kaže, nema puno smisla da višepolarno uređenje ove srednje
šahovske table Imperije vidimo u kategorijama „američke hegemonije“. Ali ovi neprestani
konflikti ne treba da nas zavedu da pomislimo kako je aristokratiji u interesu da
okonča monarhiju i stane na stranu mnoštva.
(Francuska 19. v. prepuna je ovakvih obmana u kojima su i aristokratija i buržoazija
navodile proletere da se bore na prvim linijama fronta, samo da bi ih odsekle nakon
što je bitka dobijena, a u cilju ponovnog uspostvljanja monarhije ili imperije).
Globalnoj aristokratiji je potreban monarh: potrebna joj je centralizovana vojna
moć u Vašingtonu (ili Pekingu); centralna kulturna moć u Los Anđelesu (ili Mumbajiju); centralna finansijska moć u Nju Jorku (ili Frankfurtu);
itd. Aristokratija se jednostavno neprestano bori za veće privilegije u odnosu sa
monarhom, primoravajući ga da sarađuje i osiguravajući sebi veliki udeo u zaradi.
Globalna aristokratija mora takođe da
pregovara i sarađuje sa onim organizimima i institucijama koje tvrde da predstavljaju
„narod“ na trećem i najnižem nivou imperijalne piramide. Na određenim nivoima se
političkke elite podređenih nacionalnih država maskiraju kao predstavnici globalnog naroda, kao što to čine pape i
imami većih religija, ali u oni su najčešće samo siromašni rođaci aristokrata koji
pokušavaju da dobiju svoj deo plena; na drugim nivoima razne humanitarne NVO i organizacije
za pomoć ugroženima predstavljaju se kao predstavnici naroda (ili bar njegovog interesa);
i naravno – dominantni mediji su uvek spremni da se ogrnu kaputom i progovore glasom
naroda. Ovaj nivo imperijalnog sistema je sav od dima i ogledala, zato što, na kraju,
i ne postoji adekvatan načini reprezentovanja globalnog naroda, niti sam globalni
narod postoji kao takav. Ovaj treći nivo, uz uvažavanje aristokratije, predstavlja
mehanizme posredovanja koji potiskuju i zadržavaju eksploziju mnoštva. Ono što na
kraju ujedinjuje monarha i aristokrate, uprkos njihovom neprestanom sukobljavanju,
jeste strah od plebsa. Iako je aristokratija nesposobna da se suoči i da upravlja
mnoštvom, njeno neprestano pregovaranje sa trećim nivoom imperijalnog sistema, iako
je konfliktno, pruža joj izvesne meanizme kontrole i načine da umiri svoje strahove.
Nema dakle govora o nekoj aristokratskoj
secesiji od imperijalnog sistema. Globalna aristokratija će se neprestano sukobljavati
kako sa monarhjskim nivom koji je iznad tako i sa „narodnim“ nivoom koji je ispod
nje, uz uobičajene međusobne sukobe – ali ovo može dovesti samo do poboljšanja pojedinačne
pozicije, otimanja većeg udela u moći i uticnja na preraspodelu bogatstva. Tri se
nivoa imperijalne strukture međusobno zahtevaju i ne mogu da postoje samostalno.
Istinska pretnja imeprijalističkom sistemu
ne počiva na njegovim unutrašnjim čarkama i kontradikcijama, već na otporu mnoštva.
„Prema tome, razlog zašto aristokratska vladavina u praksi nije apsolutna“, navodi
Spinoza, „ može biti samo ovaj, da je mnoštvo izvor straha vladarima, čime ono održava
izvestan nivo slobode za sebe, koji potvrđuje i održava, ako ne u formi zakona,
onda kroz implicitno razumevanje.“[15]
Mnoštvo siromašnih, sile altermodernosti i biopolitičke proizvodne snage, kao što
smo analizirali u prvoj polovini knjige su sve više i više autonomne i prevazilaze
oblike kontrole i mere koji su ih ranije zadržavali. Sve što nam još preostaje je
da se vratimo na pojam zajedničkog
dobra i da nastavimo
našu analizu kako bi istražili moguće alternative imperijalnoj moći koje joj se
suprotstavljaju i koje će je konačno zameniti.
Preveo
sa engleskog Stevan Bradić
(Odlomak iz knjige Commonwealth, Cambridge, Massachusetts: Harvard University Pres, 2009. Prevod je objavljen prvi put u časopisu Zlatna Greda, God. 10, br. 110 (dec. 2010), str. 4-10; ovaj put su u njega unesene manje ispravke)
[1] Dva odlična
narativa koji razmatraju vezu između neoliberalizma i unilateralizma SAD,
od Pinočea, preko Regana do danas: David Harvey, A Brief History of Neoliberalism (Oxford: Oxford
University Press, 2005);
i Naomi
Klein, The Shock Doctrine (New York: Metropolitan Books, 2007).
[2] Michael Hardt and Antonio Negri, Empire (Cambridge, Mass.: Harvard University
Press, 2000), pp. 260-303.
[4] David Landes, The Wealth
and Poverty of Nations (New York: Norton, 1999);
and Michael Polanyi, The Tacit Dimension (London: Routledge, 1967).
[5] Carlo Vercellone,
"Sens et enjeux de la transition vers le capitalisme cognitif," paper
presented at the conference "Transformations du travail et crise
de l'economie politique" at the University o f Paris 1, Pantheon-Sorbonne, 12 October 2004.
See also Robert Boyer, The Future of Economic Growth
(Cheltenham: E. Elgar, 2004).
[6] Vidi na primer Kenneth Arrow, "The Economic
Implications of Learning by
Doing," Review of Economic Studies 29, no. 3 (June 1962), 155—173.
[7] Za analizu teorija zavisnosti iz
perspektive globalizacije, vidi Giuseppe Cocco and Antonio Negri, GlobAL (Buenos
Aires: Paidos, 2006).
[8] AlexeiYurchak, Everything
Was Forever, Until It Was No More:The Last Soviet Generation
(Durham:
Duke University Press, 2006). Za naš raniji pregled
pada SSSR koji produbljuje ovu tezu, vidi Hardt and Negri, Empire,
pp. 276—279.
[9] Za dobar pregled
različite upotrebe pojmova, vidi David Halpern, Social Capital (Cambridge: Polity, 2005).
[10] Nick Dyer-Witherford stvara
pojam „komonizam“ ("commonism") da imenuje društvo zasnovano na zajedničkom
i zajedničkom dobru (common wealth). Vidi "Commonism," Turbulence 1
(June 2007), 81-87; and Cyber-Marx (Urbana: University o f Illinois Press,
1999).
[11] Michael Hardt and Antonio
Negri, Multitude (New York:
Penguin, 2004), pp. 169—171. The Indiana Journal of Global
Legal Studies je odličan izvor na ovu temu.
[13] Joseph Nye, "U.S. Power and Strategy after Iraq," Foreign
Affairs 82, no. 4 (July-August 2003), pp.
60-73.
[14] Vidi,
na primer, William Robinson, A Theory of Global Capitalism
(Baltimore: Johns Hopkins University Press, 2004), pp.
33-84.
[15] Baruch Spinoza, Political
Treatise, in Complete Works,: trans. Samuel Shirley (Indianapolis: Hackett,
2002), chap. 8, para. 4, p. 725 (prevod modifikovan).
Нема коментара:
Постави коментар