Obilje
Prohladan vetar
duva u letnje večeri, njiše pšenicu.
Klasije se povija, lišće bresaka
šumori u noći ispred nas.
Po mraku dečak korača preko polja:
dodirnuo je devojku, prvi put
i zato se vraća kući kao muškarac
sa muškim gladima.
Voće, lagano, zri –
mnoge se košare napune sa jednog drveta
i zato svake godine deo istruli
tokom nekoliko nedelja ima ga i previše:
pre i posle, ništa.
Među redovima pšenice
možeš videti miševe kako se iskre i vrtlože
preko zemlje, iako se klasje uzdiže visoko iznad
njih,
vrtlože dok letnji vetar duva.
Mesec je pun. Neobičan zvuk
dopire sa polja – možda je vetar.
Ali za miševe to je noć kao i svaka druga.
Voće i pšenica: vreme
obilja.
Niko ne umire, niko
ne ostaje gladan.
Nema zvuka osim rike
pšenice.
Sreća
Muškarac i žena leže
na belom krevetu.
Jutro je. Mislim
Uskoro će se
probuditi.
Na natkasni pored
kreveta je vaza
sa ljiljanima; sunce
se uliva u njihova
grla.
Gledam ga kako je
okreće
kao da želi da joj
izgovori ime
ali tiho, duboko u
njeno grlo –
Na simsu
jednom, dvaput
oglasi se ptica.
I ona se pokreće;
njeno telo
puni se njegovim
dahom.
Otvaram oči;
posmatraš me
Skoro da preko ove sobe
prelazi sunce.
Pogledaj svoje lice, kažeš,
primičući mi sasvim tvoje
kako bi od njega načinio ogledalo.
Kako si samo miran. I plameni točak
prelazi nežno preko nas.
Kirkina tuga
Kirkina tuga
I na kraju, učinila
sam sebe
Poznatom tvojoj ženi
na način
Primeren boginji, u
njenoj kući
Na Itaki, kao glas
lišen tela: ona je
Zastala u svome
tkanju, okrenula glavu
Prvo desno pa levo
Iako je bilo
beznadežno naravno
Tragati za fizičkim
Poreklom zvuka:
sumnjam
Da će se ikada više
vratiti razboju
Nakon što je stekla
ovo znanje. Kada je
Ponovo budeš video,
reci joj
Tako se boginje opraštaju:
U njenoj sam glavi
zauvek
U tvome sam životu
zauvek.
Oktobar
Ponovo je zima, ponovo
je hladno,
nije li se Frenk
juče okliznuo
nije li zaraslo,
nisu li prolećna zrna zasađena
nije li se noć
okončala
nije li otopljen led
poplavio uske
slivnike
nije li moje telo
bilo
spaseno, nije li sve
bilo osigurano
nije li se stvorio
ožiljak, nevidljiv
preko rane
užasa i hladnoće,
nisu li se oni upravo završili, nije li vrt
preoran i zasađen –
sećam se kako se osećala zemlja, crvena i gusta,
u čvrstim brazdama, nije li seme posađeno,
nisu li se puzavice popele uz južni zid
ne mogu da čujem tvoj glas
od zavijanja vetra, od njegovog zvižduka preko gole zemlje
više me nije briga
kakav zvuk pravi
kada sam prvi put ućutkana, kada je prvi put delovalo
uzaludno da opisujem taj zvuk
jer njegov opis ne može da promeni njegovu suštinu –
nije li se noć okončala, nije li zemlja bila
osigurana, kada je bila zasađena
nismo li mi zasadili seme
nismo li bili neophodni zemlji,
a puzavice, jesu li bile požnjevene?
Letnja bašta
1
Pre nekoliko nedelja
pronašla sam fotografiju na kojoj se vidi kako moja majka
sedi na suncu, lica ozarenog
ispunjenjem i pobedom.
Sunce je sijalo. Psi su
spavali kraj njenih
nogu gde je uostalom spavalo i vreme,
mirno i nepokretno,
kao na svim fotografijama.
Obrisala sam prašinu
sa majčinog lica.
I zaista, prašina je
prekrivala sve; činilo mi se da je nalik na neumornu
maglu nostalgije koja
štiti relikvije detinjstva.
U drugom planu, raspoređene
klupe, drveće i žbunje u parku
Sunce se spustilo sa neba,
senke su se izdužile i potamnele.
Što sam više brisala
prašinu one su sve više rasle.
Leto je stiglo. Deca
su se naginjala preko
ružičnjaka, njihove senke
stapale su se sa
senkama ruža.
Javila mi se reč, odnoseći se
na ove pokrete i promene, na iščeznuća
koja su sada bila očigdna –
pojavljivalo se, ali je jednako
brzo nestajalo.
Da li je to bilo slepilo ili
tama, opasnost ili zabuna?
Leto je stiglo, potom jesen.
Listovi su se okretali
deca blještave fleke u mrljama
bronze i zemljano narandžaste.
2
Kada sam došla sebi od
iznenađenja
vratila sam fotografiju na mesto budući
da sam je našla
među stranicama stare knjige u
mekom povezu,
stranicama koje su bile ispunjene
zapisima na marginama, ponekad
rečima ali češće
energičnim pitanjima i uzvicima
koji su značili “slažem se” ili
“nisam sigurna, zbunjena sam –“
Mastilo je izbledelo. Tu i tamo
nije se moglo prepoznati
kakve su se misli javile u
čitaocu
ali kroz mrlje nalik na modrice
mogla se naslutiti
žurba, kao da su suze
popadale.
Držala sam knjigu neko vreme.
Bila je to Smrt u Veneciji (u prevodu);
Obeležila sam pomenutu stranicu, jer
kako je Frojd verovao,
ništa nije slučajnost.
Mala fotografija je dakle
bila ponovo sahranjena, kao što
se prošlost sahranjuje u budućnosti.
Na marginama bile su ispisane dve
reči
povezane strelicom: “sterilnost”,
i, na dnu strane, “zaborav” –
“I činilo mu se da ga je bledi i
dražesni
mladić pozivao napolje smešio mu
se i molio ga...”
3
Kako je tiha bašta;
nema povetarca da prodrma listove
drena.
Leto je došlo.
Kako je tiho
sada kada je život pobedio.
Čvrsti
stubovi gorskog javora
podupiru nepokretne
police lišća,
travnjak ispod
bujan, blještav –
A na sred neba
oholi bog.
Stvari jesu, kaže nam. One jesu,
one su nepromenjive;
odgovor je nepromenjiv.
Kako se samo utišala pozornica
jednako kao i publika; čini se
da je sada i zvuk disanja
nepristojnost.
Mora biti da je strašno blizu,
trava ne baca senku.
Kako je tiho, kako nemo,
Beatris je povela decu u park u
Siderherstu
Sunce je sijalo. Avioni
su leteli nad glavama, umireni
zato što se rat završio.
Bio je to svet njene mašte:
istinito i lažno nisu imali
nikakvu vrednost.
Sveže uglancan i blistav –
to je bio svet. Prašina
još nije pala po površini stvari.
Avioni su leteli tamo-amo, prema
Rimu ili Parizu – nisi mogao
stići na cilj
a da ne preletiš preko parka. Sve
mora da prođe, ništa ne može da ostane
–
Deca su se držala za ruke,
naginjala su se
da pomirišu ruže.
Imala su pet i sedam godina.
Beskonačnost, beskonačnost – to
je bilo njihovo shvatanje
vremena.
Sedela je na klupi, skrivena pomalo
hrastovima.
U daljini, strah se približavao i
uzmicao;
sa željezničke stanice je dopirao
zvuk koji je on pravio.
Nebo je bilo ružičasto i
narandžasto, starije
jer se okončao dan.
Nije bilo vetra. Letnji suton je
prosuo senke u obliku hrasta po
zelenoj travi.
Divlja perunika
Na kraju moje patnje
bila su vrata.
Počuj me: sećam se
onoga što ti nazivaš
smrću.
Nad glavom buka,
povijalo se granje bora
Potom ništa. Bledilo
sunca
treperilo je iznad
suve površine.
Užasno je preživeti
kao svest
sahranjena u tamnu
zemlju.
Potom se završilo: ono
čega se bojiš, biti
duša, okončana iznenada,
izgubiti moć govora, neprimetno uleganje
čvrste zemlje. I ono što mi se činilo da su
izgubiti moć govora, neprimetno uleganje
čvrste zemlje. I ono što mi se činilo da su
ptice koje proleću
kroz nisko žbunje.
Ti koji se ne sećaš
dolaska sa drugog
sveta
kažem ti da sam mogla
ponovo da zborim: sve
što se vraća iz
zaborava vraća se
da zadobije glas:
iz središta mog života
probio se
veličanstveni
vodoskok, tamno plave
senke na azurnoj
morskoj vodi.
Vinsent van Gog, Perunike, 1889. |
preveo sa engleskog Stevan Bradić
Luiz Elizabet
Glik (Louise
Elisabeth Glück) rođena je 1943. goidne u Njujorku. Pohađala je koledž Sara Lorens i
Kolumbijski univerzitet. Izjašnjava se kao zastupnica objektivističke
poetike, nastale tokom tridesetih godina 20. veka, čiji su glavni predstavnici bili Luis Zukovski, Čarks
Reznikov, Džordž Open i Karl Rakosi. Prateći ovu poetiku ona tretira pesme ka
predmete, naglašavajući ozbiljnost, inteligenciju i pesnikovu sposobnost da pronicljivo
posmatra svet tako što upotrebljava obične svakodnevne reči. U eseju Dokaz i teorije navodi kako zastupa
poeziju koja se približava tišini i graniči se sa iščeznućem.
Njene najznačajnije zbirke su: Seoski život (2009), Averno (2006), Sedam doba (2001), Vita nova
(1999), Zemlje pašnjaka (1996), Divlji iris (1992), Ararat (1990), Ahilejev
trijumf (1985).
Dobitnica je mnogih priznanja, kao što su Nagrada
nacionalne kritike, Nagrada akademije američkih pesnika, Gugenhajmove stipendije,
a njena zbirka Divlji iris nagrađena
je Pulicerovom nagradom za poeziju 1993. godine. Bila
je pesnik laureat Biblioteke amerčikog kongresa 2003-2004. godine.
Trenutno je pisac rezident na Univerzitetu Jejl
i predavač na Programu za kreativno pisanje Bostonskog univerziteta. Živi u
Kembridžu, državi Masačusec.