 |
| Alen Badju |
Nakon Sarkozijeve pobede na izborima, atmosfera u Francuskoj
bila je depresivna. Često se kaže da su neočekivani porazi najgori, ali i oni očekivani
mogu da budu teški na svoj način. Iako je na izborima pobedio kandidat, koji je
prema istraživanjima javnog mnjenja i vodio od samog početka, ovo može biti iznenađujuće
razočarenje, kao kada na primer na trci pobedi konj koji je od početka bio favorit;
svako ko ima imalo smisla za opkladu, rizik, izuzetak ili prekid, više bi voleo
da neki autsajder poremeti proračune. Ali teško da je sama činjenica pobede Nikole
Sarkozija na predsedničkim izborima mogla da izazove ovakvu pometnju na francuskoj
levici, nakon maja 2007. Nešto drugo je bilo u pitanju – određeni kompleks činilaca
za koji je „Sarkozi“ samo ime. Kako ih, dakle, treba razumeti?
Inicijelni činilac
bio je način na koji je dati ishod potvrdio osetnu nemoć bilo kakvog autentično
emancipatorskog projekta u okviru izbornog sistema: opredeljenja se pažljivo zapisuju,
prema pasivnom modelu seizmografa, ali je sam proces takav da, po svojoj prirodi,
isključuje sva otelotvorenja volje koja ne pristaje na većinsko mišljenje. Druga
komponenta depresivne dezorjentisansosti na levici, nakon maja 2007, bila je duboka
plima istorijske nostalgije. Političko uređenje koje je formirano nakon Drugog svetskog
rata u Francuskoj – sa nedvosmislenom levicom i desnicom, i zajedničkim konsenzusom,
koji su delili i degolisti i komunisti na tabeli Okupacije, Otpora i Oslobođenja
– urušio se, i danas više ne postoji. Ovo
je jedan od razloga za Sarkozijeve bogate večere, zabave na jahti itd. – time je
rečeno da levica više nikoga ne plaši: Vivent les riches, i do đavola sa siromašnima. Razumljivo je da
ovakvo stanje iskrene duše na levici može ispuniti nostalgijom za dobrim starim
vremenima – Miteran, De Gol, Marše, pa čak i Širak, taj degolistički Brežnjev, koji
je znao da je pasivnost najkraći put ka urušavanju sistema.
 |
| Nikola Sarozi i Fransoa Oland, 2012. |
Sarkozi je konačno priveo kraju lešinarsku
formu degolizma kojom je Širak predsedavao. Propast socijalista bila je predvidljiva
još na osnovu rezultata predsedničkih izbora iz 2002. kao i Žospenove katastrofalne
odluke da podrži Širaka u drugom krugu. Trenutno rasulo Socijalističke partije nije
samo posledica političke oskudnosti, koja traje već godinama, niti stvarnog broja
glasova – 47 procenata nije toliko lošiji rezultat u poređenju sa prethodnim rezultatima.
Daleko značajnije je to što je izbor Sarkozija naneo udarac čitavoj simboličkoj
strukturi političkog života u Francuskoj: sam sistem orjentacije doživeo je poraz.
Važan simptom ovog poraza je činjenica da su mnogi Socijalistički funkcioneri pohrlili
da zauzmu mesta pod Sarkozijevom administracijom, a oni na levom centru počeli da
mu pevaju hvalospeve; pacovi su napustili brod koji tone u iznenađujućem broju.
Implicitna poruka je naravno jednopartijska: budući da svi prihvatamo logiku postojećeg
kapitalističkog uređenja, tržišne ekonomije itd. zašto uopšte da održavamo privid
sukobljenih strana?
Treći činilac gubitka orjentacije, počiva
na rezultatima samih izbora. Okarakterisao bih izbore iz 2007 – Rojal protiv Sarkozija
– kao sukob dva tipa straha. Prvi je strah onaj koji su osetili privilegovani, strah
da im je pozicija ugrožena. U Francuskoj se ovaj strah manifestuje kao strah od
stranaca, radnika, omladine iz predgrađa (banlieues), muslimana i afričkih
crnaca. U suštini konzervativan, on proizvodi žudnju za zaštitnički nastrojenim
gospodarem, makar on bio i opresivan i makar nastavljao da Vas osiromašuje. Trenutno
otelotvorenje ove figure je preterano motivisani šef policije: Sarkozi. U izbornim
terminima, njemu se nije suprotstavila snažna afirmacija samoodređujuće heterogenosti,
već „strah od straha“: strah od policijske figure, koga malograđanski socijalistički
glasač ne poznaje i kome se on ne dopada. Ovaj „strah od straha“ je sekundarana,
izvedena emocija, čiji sadržaj – osim golog osećanja – jedva i da postoji; tabor
Segolen Rojal nije imala nikakav koncept udruživanja sa isključenima i podjarmljenima;
njihov je najveći uspeh to što su uspeli da iskoriste postojeći strah. Na obe strane
postojao je konsenzus po pitanju Palestine, Irana, Afganistana (u kome se francuske
trupe bore), Libana (takođe), Afrike (pretrpane francuskim vojnim „administratorima“).
Ni jedna od strana nije planirala javnu raspravu o mogućim alternativama.
Sukob između izvornog straha i „straha
od straha“ razrešen je u korist prvog. Ovom rezultatu doprineo je i jedan duboki
refleks, dobro primetan na licima onih koji su proslavljali Sarkozijevu pobedu.
Dok je među onima koji su glasali na osnovi „straha od straha“ bio vidljiv odgovarajući
negativni refleks, kada su saznali rezultate: ovo je bio treći činilac depresivnog
gubitka orjentacije koji je usledio nakon maja 2007. Ne treba pritom da zanemarimo
ni ono što je Altiser nazivao „ideološkim državnim aparatom“ – koji su sve više
postali sami mediji, sa štampom kao sofisticiranijim, a TV-om i radijom, kao manje
sofisticiranim metodama mobilisanja kolektivnih osećanja. Unutar izbornog procesa
izgleda da je došlo do slabljenja stvarnosti; ovo je slabljenje odmaklo mnogo dalje
s obzirom na sekundarni „strah od straha“, nego na prvobitini reakcionarni strah.
Mi ipak prvenstveno reagujemo na stvarnu situaciju, dok se „strah od straha“ oblikuje
tek kao reakcija na veličinu ove prvobitne reakcije, pa je tako dvostruko udaljen
od stvarnosti. Vakum ove pozicije bio je vidljiv u savršeno praznim parolama Segolen
Rojal.
Elektоrijalizam i država
Akо pоlitiku definišemо
kaо „kоlketivnu akciju, оrganizоvanu prema оdređenim principima, kоja smera da prоizvede
pоsledice nоvih mоgućnоsti kоje su pоtisnute u vladajućem uređenju“ оnda bi mоrali
da zaključimо kakо je izbоrni mehanizam suštinski apоlitična prоcedura. Ovо se mоže
videti u raspcepu kоji deli, sa jedne strane, snažan frоmalin imperativ da se glasa
i, sa druge, lebdeću, akо ne i nepоstоjeću prirоdu pоlitičkih ili ideоlоških ubeđenja.
Dоbrо je da se glasa, da se оblikuju mоji strahоvi; ali je teškо da se veruje da
je оnо za šta glasam neštо dоbrо pо sebi. Tо ne znači da je sam izbоrnо-demоkratski
sistem represivan; umestо tоga, izbоrni prоces je inkоrpоriran u kapitalističkо-parlamentarnu
državnu fоrmu, adekvatnu za оdržavanje pоstоjećeg uređenja, te suštinski služi kоnzervativnоj
svrsi. Ovо dalje stvara оsećanje nemоći: ukоlikо građani nemaju nikakvu kоntrоlu
nad državnim prоcesоm dоnоšenja оdluka, sem putem glasanja, teškо da se mоže videti
kakav napredak mоže pоstоjati za emancipatоrsku pоlitiku.
Akо izbоrni mahanizam nije pоlitička
već državna prоcedura, čemu оnda služi? Na оsnоvu iskustva iz 2007, mоže se reći
da mu je jedna оd ulоga da istоvremenо inkоrpоrira i strah i „strah оd straha“ u
državu – da ugradi u državu оve masоvnо-subjektivne elemente, kakо bi je bоlje legitimisaо kaо оbjekt straha,
оpremljen terоrоm i prisilоm. Na svetskоm hоrizоntu demоkratija je sve više definisana
ratоm. Zapad je angažоvan na sve većem brоju frоntоva: оdržanje pоstоjećeg uređenja
sa njegоvim gigantskim razlikama ima nesvоdivu vоjnu kоmpоnentu; dvоstrukоst svetоva
sirоmašnih i bоgatih mоže se оdržati samо silоm. Ovо prоizvоdi pоsebnu dijalektiku
rata i straha. Naše vlade nam оbjašnjavaju da mоraju da vоde ratоve u inоstranstvu
kakо ih ne bi vоdile kоd kuće. Ukоlkо zapadne sile ne pоhvataju terоriste u Avganistanu
i Čečeniji, оni će dоći оvamо i оrganizоvati ponižene i uvređene.
Strateški neоpetenizam
 |
| Maršal Filip Peten |
U Francuskоj je оvakva
alijansa straha i rata tipičnо nazivana petenizmоm. Masоvna ideоlоgija petenizma
– оdgоvоrna za njegоv uspeh između 1940. 1944 – pоčivala je delоm na strahu kоji
je prоizveо Prvi svetski rat: maršal Peten je nameravaо da zaštititi Фrancusku
оd razоrnih pоsledica Drugоg svetskоg rata, takо štо je u njega neće mešati. Prema
maršalоvim rečima, više se trebalо plašiti rata negо pоraza. Većina je Фrancuza
prihvatila relativni mir kоnsenzualnоg pоraza, i uglavnоm je dоbrо prоšla za veme
rata, pоsebnо akо se upоredi sa Rusima, ili čak sa Englezima. Prоjekat kоji je danas
analоgan оvоm je da Фrancuzi jednоstavnо treba da prihvate zakоnistоsti svetskоg
mоdela kоji uspоstavlja SAD, i sve će biti sjajnо: Фrancuska će biti zaštićena
оd katastrоfalnih pоsledica rata i glоbalne nejednakоsti. Ovaj оblik neоpetenizma,
kaо masоvne ideоlоgije nudi se aktivnо sa оba pоlitička krila. U daljem tоku teksta,
pоkušaću da оbrazlоžim da je upravо оvо ključni element za razumevanje dezоrjentisanоsti
kоja se naziva „Sarkоzi“; da bi smо je razumeli u svоj njenоj punоći, istоričnоsti
i inteligibilnоsti, pоtrebnо je da se vratimо оnоme štо nazivam njenоm petenističkоm
„transcendentalоm“.
Ne tvrdim, naravnо, da su današnje оkоlnоsti
jednake оnima iz 1940. niti da je Sarkоzi nalik na Petena. Teza kоju zastupam je
fоrmalna: da su nesvesni naciоnalnо-istоrijski kоreni оnоga štо se danas naziva
„Sarkоzi“, u petenističkоj kоnfiguraciji, u kоjоj je sama dezоrjentisanоst оdigrana
sa državnоg vrha i predstavljena kaо istоrijska prekretnica. Ovо je matrica kоja
se pоnavljala više puta tоkоm francuske istоrije. Mоžemо je pratiti sve tо Restauracije
iz 1815. kada je pоstrevоluciоnarna vlada, pоdržana оd strane emigracije i оpоrtunista,
vraćena u prtljagu stranca, i uz pоdršku izmоrenоg narоda ustanоvljena kaо sila
kоja će pоvratiti mоralnоst i red. Vоjni pоraz je 1940. pоnоvо služiо kaо kоntekst
za dezоrjetišući оbrt stvarnоg sadržaja državne aktivnоsti: višijevska vlada je
neprestanо gоvоrila о „naciji“, a bila je pоstavljena оd strane nemačkih оkupaciоnih
snaga; najkоrumpiraniji оligarsi su trebali da državu izvedu iz mоralne krize; sam
Peten, kaо оstareli general u službi imоvinskih interesa, trebalо je da bude оtelоtvоrenje
naciоnalnоg prepоrоda.
 |
| "Rad, porodica, otadžbina" (1941) | |
Brоjni aspekti neоpetenističke tradicije
vidljivi su i danas. Kapitulacija i servilnоst su, tipičnо, predstavljeni kaо inventivnоst
i regeneracija. Ovо su bile centralne teme Sarkоzijeve kampanje: gradоnačelknik
Nujia preоbraziće francusku ekоnоmiju i vratiti nezapоslene na pоsaо. Stvarni je
sadržaj, naravnо, pоlitika pоslušnоsti krupnоm kapitalu u ime naciоnalnоg prepоrоda.
Druga karakteristika оve pоlitike je upоtreba navоdnоg slabljenja nacije i „mоralne
krize“ kaо оpravdavanja za represivne mere, preduzete u ime оbnavljanja. Mоralnоst
se priziva, kaо i оbičnо, umestо pоlitike, a prоtiv masоvnih pоkreta. Pоziva se
na vrline vrednоg rada, discipline i pоrоdice, a glavna parоla je: „zasluge treba
nagraditi“. Ovо tipičnо izmeštanje pоlitike u pravcu mоrala, pripremalо se jоš
оd sedamdesetih, оd „nоvih filоzоfa“ dо danas, i tо оd strane svih kоji su radili
na „mоralizaciji“ istоrijskih sudоva. Cilj je zapravо biо pоlitički: da se pоstavi
teza prema kоjоj slabljenje nacije nema nikave veze sa visоkim službenicima kapitala,
a da se krivica svali na оdređene zlоnamerne elemente pоpulacije – trenutnо na strane
radnicike i оmladinu iz predgrađa.
Treća karakteristika neopetenizma je
paradigmatska uloga stranog iskustva. Primer uspeha uvek dolazi iz inostranstva,
iz zemalja koje su odavno prevazišle moralnu krizu. Za Petena, blistavi primeri
bili su Musolinijeva Italija, Hitlerova Nemačka i Frankova Španija: vođe su ove
države ponovo postavile na noge. Politička estetika je mimetička: nalik na Platonovog
demijurga, država mora da oblikuje društvo, sa pogledom uperenim na modele. Danas
su ovi modeli, naravno, SAD i Britanija.
Četvrta karakteristika je verovanje da
izvor trenutne krize leži u nekom pojedinačnom katastrofalnom događaju. Za protopetenizam
iz 1815, ovo je naravno bila Revolucija i giljotiniranje kralja. Za samog Petena
u 1940. to je bio Narodni front, Blumova vlada, i pre svega, veliki štrajkovi i
zaposedanje fabrika 1936. Vladajuće kase su daleko bolje prihvatile nemačku okupaciju
od straha koji su ovi neredi izazvali. Za Sarkozija, zlo je oslobođeno Maja '68
– pre više od 40 godina – i ono se neprestano priziva kao razlog današnje „krize
vrednosti“. Neopetenizam daje koristan pojednostavljen model istorije, koji povezuje
jedan negativni događaj, najčešće strukturiran oko radničke klase ili kolektivnog
revolta, i jedan pozitivni u vidu vojne ili državne strukture, koji je bio rešenje
za prvi. Luk koji se proteže od 1968. do 2007. može tako biti ponuđen kao izvor
legitimiteta Sarkozijeve vlade, koja će kao istorijski agent konačno pristupiti
popravkama oštećenja koje je originalni katastrofalni događaj napravio. Konačno
tu je i element rasizma. Pod Petenom, ovo je bilo brutalno očigledno: otarasiti
se Jevreja. Danas se to iskazuje na suptilniji način: „mi nismo inferiorna rasa“
– što implicira dopunu – „kao neki“; „istinski Francuz ne treba da sumnja u legitimitet
akcija svoje zemlje“ – u Alžiru ili bilo gde drugde. U kontekstu ovih kriterijuma,
možemo istaknuti da dezorjentisanost koja nosi naziv „Sarkozi“ može biti analizirana
kao najnovija manifestacija petenističke transcendentale.
Bauk
 |
| "Maj 68, početak duge borbe", Francuska, 1968. |
Na prvi pogled izgleda
da ima nečega neobičnog u insistiranju novog predsednika da razrešenje moralne krize
u zemlji, koje je cilj njegovog projekta „obnove“, vidi u „raščišćavanju sa nasleđem
Maja '68. jednom zauvek“. Mnogi od nas su smatrali da je on ionako odavno prošao.
Šta je to što proganja režim, pod imenom Maja '68? Možemo jedino da pretpostavimo
da je to „bauk komunizma“, u jednoj od svojih najnovijih manifestacija. Predsednik
bi to ovako rekao (da napravimo jednu sarkozijevsku prozopopeju): „Odbijamo da nas
bilo šta progoni. Nije dovoljno to što je empirijski komunizam iščezao. Želimo da
ukinemo i sve njegove moguće forme. Čak i komunistička hipoteza – kao opšte ime
našeg poraza – mora biti postavljena van rasprave“.
Šta je „komunistička hipoteza“? U svom
izvornom smislu, kakav joj je dao Manifest, „komunistička“ znači, pre svega,
da logika klase – kao suštinsko podređivanje rada vladajućoj klasi, u vidu uređenja
koje je postojalo još od antike – nije neibežna. Ona može biti prevaziđena. Komunistička
hipoteza počiva na ideji da je drukčiji način kolektivnog organizovanja moguć, način
koji će ukinuti nejednakosti bogatsva, pa čak i podelu rada. Privatno gomilanje
ogromnog bogatstva i njegov prenos kroz nasledstvo će nestati. Postojanje države
prisile, odvojene od civilnog društva više neće izgledati neophodno: dugi proces
reorganizacije, zasnovan na slobodnoj asocijaciji proizvođača vremenom će je zameniti.
„Komunizam“ kao takav označava samo ovu
vrlo uopštenu grupu intelektualnih predstava. To je ono što je Kant nazivao Idejom,
sa regulativnom, pre nego programatskom ulogom. Neozbiljno je nazivati ove komunističke
principe utopijskim; na način na koji sam ih ovde objasnio oni su intelektualne
sheme, ostvarivane uvek na drugi način. Kao čista Ideja jednakosti, komunistička
hipoteza je postojala, bez sumnje, na samim počecima državnosti. Čim se kolektivna
akcija suprotstavi državnoj prinudi u ime egalitarijanske pravde, osnove, ili fragmenti
hipoteze počnu da se pojavljuju. Pobune naroda – robovi predvođeni Spartakom, seljaci
predvođeni Mincerom – mogu se identifikovati kao praktični primeri ove „komunističke
nepromenjive“. Sa Francuskom revolucijom komunistička hipoteza ustanovljava epohu
političke modernosti.
Ono što nam preostaje je da odredimo
tačku u istoriji komunističke hipoteze na kojoj se danas nalazimo. Slika modernog
doba pokazala bi dve velike sekvence u njenom razvoju, sa razmakom od četrdeset
godina. Prva je samo postavljanje komunističke hipoteze; dok bi se druga sastojala
iz prvobitnih pokušaja njene realizacije. Prva sekvenca se prostire od Francuske
revolucije do Pariske komune, recimo od 1792. do 1871. Povezuje masovne narodne
pokrete u njihovom pokušaju da dođu na vlast, putem pobuna i svrgavanja postojećeg
poretka; ova revolucija će ukinuti stare društvene forme i uspostaviti „zajednicu
jednakih“. Tokom 19. veka bezoblični pokreti koji su se sastojali od građana, umetnika
i studenata sve više su potpadali pod vođstvo radničke klase. Sekvenca je kulminirala
u neočekivanoj novosti – i radikalnom porazu – Pariske komune. Jer Komuna je pokazala
neverovatnu energiju kombinacije masovnog pokreta, vođstva radničke klase i oružane
pobune, ali i njena ograničenja: pripadnici Komune nisu mogli niti da uspostave
revoluciju na nacionalnom nivou, niti da je odbrane od kontrarevolucionara podržanih
od strane inostranih sila.
 |
| "Uništite stari svet; stvarajte novi svet", Kina, 1967. |
Druga sekvenca komunističke
hipoteze prostire se od 1917. do 1976: od Boljševičke revolucije do kraja Kulturne
revolucije i militatnih pobuna u svetu u periodu od 1966. do 1975. U ovoj je sekvenci
dominiralo pitanje: kako pobediti? Kako izdržati – za razliku od Pariske komune
– naoružane napade vlasničkih klasa; kako organizovati nove snage tako da se zaštite
od napada neprijatelja? Nije više centralno pitanje bilo formulisanje i proveravanje
komunističke hipoteze, već njeno ostvarivanje: ono štoj je 19. vek sanjao, 20. će
ostvariti. Opsednutost pobedom, koncentrisana oko pitanja organizacije, našla je
svoj principijelni izraz u „gvozdenoj disciplini“ komunističke partije – karakterističnoj
tvorevini druge sekvence hipoteze. Partija je rešila probleme nasleđene iz prve
sekvence: revolucija je prevladala, putem pobuna ili kroz produžen narodni rat,
u Rusiji, Čehoslovačkoj, Koreji, Vijetnamu, Kubi, i uspela u uspostvljanju novog
reda.
Ali druga sekvenca stvorila je nove probleme,
koje nije mogla da reši metodama koje je razvila reagujući na probleme prve. Partija
se pokazala uspešnom u svrgavanju oslabljenih reakcionarnih režima, ali neuspešnom
u uspostavljanju „diktature proletarijata“ na način na koji je Marks opisao – tj.
kao privremenu državu, državu prelaska u ne-državnost, u procesu dijalektičkog prevazilaženja.
Umesto toga partijska država se razvila u novi oblik autoritarizma. Neki od ovih
režima ostvarili su značajne uspehe u oblastima obrazovanja, zdravstva, vrednovanja
rada itd; postavili su takođe i granicu aroganciji imperijalističkih sila na međunarodnom
nivou. Ali se sam državni princip pokazao korumpiranim i, u dugoročnom pogledu,
neefektivnim.
Prekidi
Između kraja prve sekvence
i početka druge prostirao se period od četrdeset godina, tokom koga je komunistička
hipoteza proglašena neostvarivom: u decenijama od 1871. do 1914. imperijalizam je
trijumfovao svuda po svetu. Od kada se druga sekvenca završila, krajem sedamdesetih,
ponovo smo se našli u jednom takvom periodu, u kome je protivnik u usponu. Centralni
problem u ovakvim okolnostima je potencijalno otvaranje nove sekvence komunističke
hipoteze. Ali jasno je da ona neće biti – i da ne može biti – nastavak druge. Marksizam,
radnički poret, masovna demokratija, lenjinizam, partija proletera, socijalna država
– svi izumi 20. veka – više nam nisu od koristi. Na čisto teorijskom nivou oni i
dalje zavređuju proučavanje i razmatranje, ali na nivou političke prakse postali
su neupotrebljivi. Sa drugom sekvencom je svršeno i besmisleno bi bilo ponovo je
otvarati.
U ovom trenutku, u periodu u kome dominira
neprijatelj, kada se novi eksperimenti strogo zaobilaze, nije moguće sa sigurnošću
reći kakav karakter će imati sledeća sekvenca. Ali opšti smer je ipak razgovetan:
on podrazumeva novi odnos između političkih pokreta i samog ideološkog prostora
– odnos koji je nagovešten u izrazu „kulturne revolucije“ ili u pojmu „revolucije
uma“ iz Maja '68. I dalje ćemo zadržati teorijske i istorijske lekcije koje smo
naučili u prvoj sekvenci, kao i centralnost pobede, koja je proistekla iz druge. Ali rešenje neće biti ni bezoblični, ili
mnogooblični (multi-form), narodni pokret inspirisan inteligencijom mnoštva – kao
što to veruje Negri i alterglobalisti – niti obnovljena i demokratizovana komunistička
partija, kao što se nadaju neki trockisti i maoisti. Pokret iz 19. veka i partija
iz 20. bili su specifični oblici komunističke hipoteze; više nije moguće vratiti
im se. Umesto toga, nakon negativnih iskustava „socijalističkih“ država i dvosmislenih
lekcija Kulturne revolucije i Maja '68, naš zadatak je da hipotezu dovedemo u postojanje
u drugom obliku, da joj pomognemo da se pojavi unutar novih formi političkog iskustva.
Zato je naš posao toliko komplikovan, toliko eksperimentalan. Moramo se fokusirati
na uslove mogućnosti postojanja, umesto na usavršavanje metoda. Moramo da iznova
uspostavimo komunističku hipotezu – kao predstavu da podređivanje rada vladajućoj
klasi nije neizbežno – unutar ideološke sfere.
Šta ovo sve može da podrazumeva? Eksperimentalno,
mogli bi da zamislimo tačku koja bi bila izvan temporalnosti vladajućeg poretka
i onoga što je Lakan jednom prilikom nazvao „služenje bogatstvu“. Bilo koju tačku,
sve dok je u formalnoj suprotnosti ovakom služenju, a koja bi ponudila disciplinu
univerzalne istine. Jedna takva tačka mogla bi biti sadržana u izjavi: „Postoji
samo jedan svet“. Šta ona implicira? Savremeni kapitalizam se, naravno, hvali kako
je napravio globalni poredak; njegovi protivnici takođe govore o alterglobalizmu.
Oni u suštini predlažu shvatanje politike kao praktičnog načina napuštanja sveta,
kakav on trenutno jeste, i kretanje u pravcu sveta kakav bi oni želeli da bude.
Ali da li jedan svet ljudskih subjekata postoji? „Jedan svet“ globalizacije je isključivo svet stvari
– objekata za prodaju – i monetarnih znakova: svetsko tržište koje je predvideo
Marks. Veći deo svetske populacije ima, u najboljem slučaju, ograničen pristup ovom
svetu. Vrata su pred njima zaključana, često doslovno.
 |
| Pad Berlinskog zida, 1989. |
Pad Berlinskog zida trebao je da najavi
dolazak jednog sveta slobode i demokratije. Dve decenije kasnije, jasno je da se
svetski zid jednostavno pomerio: umesto da razdvaja Istok i Zapad, on sada deli
bogati kapitalistički Sever od siromašnog i razorenog Juga. Novi se zidovi uzdižu
svuda po svetu: između Palestinaca i Izraelaca, između Meksika i SAD, između Afrike
i španskih enklava, između užitaka bogatstva i želja siromašnih, bili oni seljaci
u selima ili stanovnici gradova u favelama, predgrađima, hostelima ili kartonskim
naseljima. Cena, navodno, jedinstvenog sveta kapitala brutalna je podela ljudske
egzistencije na oblasti razdvojene policijskim psima, birokratskim kontrolnim punktovima,
pomorskim patrolama, bodljikavom žicom i progonima. „Problem emigracije“ koji je
zapravo posledica uslova u kojima rade radnici drugih zemalja dokazuje – kroz kategorije
ljudskih života – da je „jedan svet“ globalizacije prevara.
Performativno jedinstvo
Politički problem treba,
dakle, obrnuto postaviti. Ne možemo započeti od analitičkog slaganja o postojanju
sveta i nastaviti ka normativnoj delatnosti s obzitom na njegove karakteristike.
Neslaganje ovde nije oko kvaliteta, već oko samog postojanja. Suočeni sa veštačkom
i ubitačnom podelom sveta na dvoje – disjunkcija koja je imenovana u samom nazivu
„Zapad“ – moramo afirmisati postojanje jedinstvenog sveta od samog početka, kao
aksiom i kao princip. Jednostavna fraza, „postoji samo jedan svet“, nije objektivni
zaključak. Ona je performativ: mi odlučujemo da tako stoje stvari za nas. Ukoliko
smo verni ovoj tezi, potrebno je samo da iskristališemo posledice koje iz nje proizilaze.
 |
| "Francuski i migrantski radnici ujedinjeni", Pariz 1968. |
Prva posledica je priznanje
da svi pripadaju istom svetu kao i ja: i afrički radnik koga vidim u kuhinji, i
marokanac koga vidim da kopa rupu na sred trotoara, i žena prekrivena velom koja
pazi na decu u parku. Na ovoj tački vršimo preokret preovladavajuće ideje sveta
ujedinjenog objektima i znakovima, kako bi napravili jedinstvo u kategorijama živih,
delajućih bića, ovde i sada. Ovi ljudi, različiti od mene po jeziku, religiji, hrani,
obrazovanju, postoje isto koliko i ja; budući da postoje kao i ja, mi možemo da
raspravljamo – i kao i svi drugi, da se složimo ili da se ne složimo. Ali samo pod
uslovom da oni i ja postojimo u istom svetu.
Na ovoj tački, prigovor o kulturnoj razlici
biće pokrenut: „naš“ svet je sačinjen od onih koji prihvataju „naše“ vrednosti
– demokratiju, poštovanje prema ženama, ljudska prava. Oni čija kultura ne deli
ove vrednosti nisu deo istog sveta; ako žele da mu se pridruže, moraju da dele naše
vrednosti, da se „integrišu“. Kako je to Sarkozi naveo: „Ako stranci žele da ostanu
u Francuskoj, moraju da vole Francusku; u suprotnom, treba da odu.“ Ali ovakvo postavljanje
uslova već označava napuštanje teze „postoji samo jedan svet živih muškaraca i žena“.
Možda će se reći kako treba a uzmemo u obzir zakone svake zemlje. Zaista; ali zakon
ne postavlja preduslove za pripadanje svetu. Osim toga, ni od koga se ne traži da
voli zakon, već samo da mu se povinuje. Jedan svet živih muškaraca i žena može imati
zakone; ono što ne može imati su subjektivni ili „kulturni“ preduslovi za postojanje
unutar njega – zahtev da se bude kao i svi drugi. Jedan svet je upravo mesto na
kome postoji beskonačan niz razlika. Filozofski govoreći, daleko od pokretanja sumnje
u jedinstvo sveta, ove razlike su princip njegovog postojanja.
Pitanje koje se potom pokreće je da li
išta vlada ovim beskonačnim razlikama? Možda postoji jedan svet, ali da li to znači
da je nebitno to što je neko Francuz, ili Marokanac koji živi u Francuskoj, ili
musliman u zemlji hrišćanskih tradicija? Da li postojanje ovakvih idnetiteta možda
treba da vidimo i kao prepreku? Najjednostavnija definicija ovakvih identiteta je
da su oni niz karakteristika i svojstava prema kojima individua ili grupa raspoznaju
sebe kao „sopstvo“. Ali šta je „sopstvo“. To je ono što kroz sva karakteristična
svojstva identiteta ostaje manje ili više nepromnjeno. Moguće je u tom smislu tvrditi
da je identitet skup svojstava koji formiraju nepromenjivost. Na primer, identitet
umetnika je ona nepromenjivost njegovog ili njenog stila po kome je prepoznatljiv/prepoznatljiva;
homoseksualni identitet je sastavljen od svega onoga što sačinjava nepromenjivost
mogućeg objekta želje; identitet strane zajednice u nekoj zemlji je ono po čemu
se pripadnost u toj zajednici može prepoznati: jezik, gestovi, odeća, navike u ishrani
itd.
Definisan na ovaj način, kroz nepromenjive,
identitet je dvostruko povezan sa razlikom: sa jedne strane, identitet je ono što
je različito od svega ostalog; sa druge to je ono što ne postaje različitim, ono
što je nepromenjivo. Afirmacija identiteta ima još dva aspekta. Forma prvog je negativna.
Sastoji se u očajničkom održavanju činjenice ja nisam drugi. Ovo je često neprocenjivo,
posebno u kontekstu autoritarnih zahteva za integracijom. Marokanski radnik će svim
sredstvima pokušavati da potvrdi kako su njegova tradicija i običaji različiti od
tradicija i običaja malograđanskih evrpljana; čak će dodatno pojačati karakteristike
njegovog verskog i običajnog idnetiteta. Druga forma podrazumeva imanentni razvoj
identiteta u novoj situaciji – prema Ničeovoj čuvenoj maksimi „postani ono što jesi“.
Marokanski radnik ne napušta ono što sačinjava njegov individualni identitet, bilo
u društvu ili u porodici; ali će ga vremenom prilagoditi, na kreativan način, mestu
na kome se našao. Prema tome, on će izmisliti ono šta jeste – marokanski radnik
u Parizu – ne kroz unutrašnji raskid već kroz proširenje identiteta.
Političke posledice aksioma, „postoji
samo jedan svet“, radiće na tome da konsoliduju ono što je univerzalno u identitetima.
Primer za to bio bi – lokalni eksperiment
– sastanak održan u Parizu na kome su se neprijavljeni radnici i francuski građani
dogovorili da nastupe zajedno i zatraže ukidanje pristrasnih zakona, policijskih
racija i deportacija; da zatraže da se strani radnici priznaju na osnovu njihovog
prisustva: jer niko nije ilegalan; svi ovi zahtevi sasvim su prirodni ljudima koji
žive u suštinski identičnoj egzistencijalnoj situaciji – u istom svetu.
Vreme i hrabrost
 |
| Pariz, protesti, 1968. godina |
„U tako velikoj neseći,
šta ti preostaje?“, upitana je Kornejeva Medeja od strane svoje poverenice. „Ja
sama! Ja ostajem, kažem, i to je dovoljno“, odgovara joj ona. Ono što Medeja uspeva
da sačuva i potvrdi je hrabrost da bira sopstvenu sudbinu; i hrabrost, predložio
bih, je osnovna vrlina u situaciji dezorjentisanosti današnjeg vremena. Lakan takođe
pokreće to pitanje kada raspravlja o analitičkom leku za depresivni poremećaj: ne
treba li se ova tema završiti sa velikom dijalektičkom raspravom o hrabrosti i pravdi,
prema modelu Patonovih dijaloga? U čuvenom dijalogu „Lahet, ili O hrabrosti“, vojskovođa
Lahet, zapitan od strane Sokrata, odgovara: „Hrabrost je kada ugledam neprijatelja
i potrčim prema njemu kako bi započeli borbu“. Sokrat, naravno, nije posebno zadovoljan
ovim odgovorom, i vojskovođu lagano vodi ka problemu: „To je dobar primer hrabrosti,
ali primer nije definicija“. Izlažući se istom riziku kao i Lahet, pokušaću da predložim
sopstvenu definiciju.
Pre svega, želeo bih da održim status
hrabrosti kao vrline – tj. ne kao nečega što je unutrašnja datost, već kao nečega
što se samo mora izgraditi, i što se gradi delanjem. Hrabrost je, tako, vrlina koja
se manifestuje kroz izdržavanje nemogućeg. Ne mislim pritom na trenutno izlaganje
nemogućem: to bi bio heroizam, a ne hrabrost. Heroizam je uvek predstavljan kao položaj,
a ne kao vrlina: kao trenutak u kome se neko okreće kako bi se susreo sa nemogućim,
lice u lice. Vrlina hrabrosti gradi se kroz izdržavanje unutar nemogućeg; vreme
joj je sirovi materijal. Ono za šta je potrebna hrabrost je delanje prema kategorijama
trajanja, različitih od onih koje su nametnute od strane zakona sveta. Tačka za kojom
tragamo mora biti takva da nas može povezati sa drugim uređenjem vremena. Oni koji su zarobljeni unutar temporalnosti koja
nam je dodeljena od strane vladajućeg uređenja uvek će biti skloni da izjave, kako
su to mnogi članovi Socijalističke partije izjavili: „Dvanaest godina Širaka, i
sad još moramo da čekamo sledeće izbore. Sedamnaest godina; možda i dvadeset dve;
čitav život!“ U najboljem slučaju oni će postati deprimirani i dezorjentisani; u
najgorem, pacovi.
 |
| Okupiraj Pariz, 2011. |
U mnogim aspektima bliži smo danas pitanjima
19. veka nego revolucionarnoj istoriji 20. Ogroman broj fenomena vezanih za 19.
vek se ponovo javlja: oromna populacija siromašnih, povećavanje nejednakosti, politika koja je u službi interesa bogatih, nihilizam
kod većine mladih, servilnost većeg dela intelignecije; sabijeni, opsadni eksperimentalizam
nekolicine grupa koje pokušavaju da nađu način da izraze komunističku hipotezu
... Ovo je bez sumnje i razlog zašto danas, kao i u 19. veku, nije u pitanju pobeda
hipoteze, već uslovi mogućnosti njenog postojanja. To je naš zadatak, tokom reakcionarnog
perioda koji trenutno vlada: putem kombinacije procesa mišljenja – uvek globalnog,
ili univerzalnog, po karakteru – i političkog iskustva, uvek lokalnog i pojedinačnog,
ali prenosivog, da obnovimo komunističku hipotezu, u našoj svesti i na terenu.
Preveo
sa engleskog:
Stevan Bradić
(tekst je sa manjim izmenama objavljen u časopisu Zlatna greda, maj/jun 2011, br. 115/116, str. 10-14.)
