четвртак, 21. мај 2015.

Letnja bašta - Luiz Glik



Obilje

Prohladan vetar  duva u letnje večeri, njiše pšenicu.
Klasije se povija, lišće bresaka
šumori u noći ispred nas.

Po mraku dečak korača preko polja:
dodirnuo je devojku, prvi put
i zato se vraća kući kao muškarac
sa muškim gladima.

Voće, lagano, zri –
mnoge se košare napune sa jednog drveta
i zato svake godine deo istruli
tokom nekoliko nedelja ima ga i previše:
pre i posle, ništa.

Među redovima pšenice
možeš videti miševe kako se iskre i vrtlože
preko zemlje, iako se klasje uzdiže visoko iznad njih,
vrtlože dok letnji vetar duva.

Mesec je pun. Neobičan zvuk
dopire sa polja – možda je vetar.

Ali za miševe to je noć kao i svaka druga.
Voće i pšenica: vreme obilja.
Niko ne umire, niko ne ostaje gladan.

Nema zvuka osim rike pšenice. 


 

Sreća

Muškarac i žena leže na belom krevetu.
Jutro je. Mislim
Uskoro će se probuditi.
Na natkasni pored kreveta je vaza
sa ljiljanima; sunce
se uliva u njihova grla.
Gledam ga kako je okreće
kao da želi da joj izgovori ime
ali tiho, duboko u njeno grlo –
Na simsu
jednom, dvaput
oglasi se ptica.
I ona se pokreće; njeno telo
puni se njegovim dahom.

Otvaram oči; posmatraš me
Skoro da preko ove sobe
prelazi sunce.
Pogledaj svoje lice, kažeš,
primičući mi sasvim tvoje
kako bi od njega načinio ogledalo.
Kako si samo miran. I plameni točak
prelazi nežno preko nas.

Kirkina tuga

I na kraju, učinila sam sebe
Poznatom tvojoj ženi na način
Primeren boginji, u njenoj kući
Na Itaki, kao glas
lišen tela: ona je
Zastala u svome tkanju, okrenula glavu
Prvo desno pa levo
Iako je bilo beznadežno naravno
Tragati za fizičkim
Poreklom zvuka: sumnjam
Da će se ikada više vratiti razboju
Nakon što je stekla ovo znanje. Kada je
Ponovo budeš video, reci joj
Tako se boginje opraštaju:
U njenoj sam glavi zauvek
U tvome sam životu zauvek.

Franc fon Štuk - Tila Durio kao Kirka


























Oktobar

Ponovo je zima, ponovo je hladno,
nije li se Frenk juče okliznuo
nije li zaraslo, nisu li prolećna zrna zasađena

nije li se noć okončala
nije li otopljen led
poplavio uske slivnike

nije li moje telo bilo
spaseno, nije li sve bilo osigurano

nije li se stvorio ožiljak, nevidljiv
preko rane

užasa i hladnoće,
nisu li se oni upravo završili, nije li vrt
preoran i zasađen –

sećam se kako se osećala zemlja, crvena i gusta,
u čvrstim brazdama, nije li seme posađeno,
nisu li se puzavice popele uz južni zid

ne mogu da čujem tvoj glas
od zavijanja vetra, od njegovog zvižduka preko gole zemlje

više me nije briga
kakav zvuk pravi

kada sam prvi put ućutkana, kada je prvi put delovalo
uzaludno da opisujem taj zvuk

jer njegov opis ne može da promeni njegovu suštinu –

nije li se noć okončala, nije li zemlja bila
osigurana, kada je bila zasađena

nismo li mi zasadili seme
nismo li bili neophodni zemlji,

a puzavice, jesu li bile požnjevene?

Letnja bašta

1

Pre nekoliko nedelja pronašla sam fotografiju na kojoj se vidi kako moja majka
sedi na suncu, lica ozarenog ispunjenjem i pobedom.
Sunce je sijalo. Psi su
spavali kraj njenih nogu gde je uostalom spavalo i vreme,
mirno i nepokretno, kao na svim fotografijama.

Obrisala sam prašinu sa majčinog lica.
I zaista, prašina je prekrivala sve; činilo mi se da je nalik na neumornu
maglu nostalgije koja štiti relikvije detinjstva.
U drugom planu, raspoređene klupe, drveće i žbunje u parku

Sunce se spustilo sa neba, senke su se izdužile i potamnele.
Što sam više brisala prašinu one su sve više rasle.
Leto je stiglo. Deca
su se naginjala preko ružičnjaka, njihove senke
stapale su se sa senkama ruža.

Javila mi se reč, odnoseći se
na ove pokrete i promene, na iščeznuća
koja su sada bila očigdna –

pojavljivalo se, ali je jednako brzo nestajalo.
Da li je to bilo slepilo ili tama, opasnost ili zabuna?

Leto je stiglo, potom jesen. Listovi su se okretali
deca blještave fleke u mrljama bronze i zemljano narandžaste.         

Lou Bernstein, Central Park, New York, 1962





















2

Kada sam došla sebi od iznenađenja
vratila sam fotografiju na mesto budući da sam je našla
među stranicama stare knjige u mekom povezu,
stranicama koje su bile ispunjene
zapisima na marginama, ponekad rečima ali češće
energičnim pitanjima i uzvicima
koji su značili “slažem se” ili “nisam sigurna, zbunjena sam –“

Mastilo je izbledelo. Tu i tamo nije se moglo prepoznati
kakve su se misli javile u čitaocu
ali kroz mrlje nalik na modrice mogla se naslutiti
žurba, kao da su suze popadale. 

Držala sam knjigu neko vreme.
Bila je to Smrt u Veneciji (u prevodu);
Obeležila sam pomenutu stranicu, jer kako je Frojd verovao,
ništa nije slučajnost. 

Mala fotografija je dakle
bila ponovo sahranjena, kao što se prošlost sahranjuje u budućnosti.
Na marginama bile su ispisane dve reči
povezane strelicom: “sterilnost”, i, na dnu strane, “zaborav” –

“I činilo mu se da ga je bledi i dražesni
mladić pozivao napolje smešio mu se i molio ga...”

3

Kako je tiha bašta;
nema povetarca da prodrma listove drena.
Leto je došlo.

Kako je tiho
sada kada je život pobedio. Čvrsti

stubovi gorskog javora
podupiru nepokretne
police lišća,

travnjak ispod
bujan, blještav –

A na sred neba
oholi bog.

Stvari jesu, kaže nam. One jesu, one su nepromenjive;
odgovor je nepromenjiv.

Kako se samo utišala pozornica
jednako kao i publika; čini se
da je sada i zvuk disanja nepristojnost.          

Mora biti da je strašno blizu,
trava ne baca senku.

Kako je tiho, kako nemo,
nalik na popodne u Pompeji.


















4

Beatris je povela decu u park u Siderherstu
Sunce je sijalo. Avioni
su leteli nad glavama, umireni zato što se rat završio.

Bio je to svet njene mašte:
istinito i lažno nisu imali nikakvu vrednost.

Sveže uglancan i blistav –
to je bio svet. Prašina
još nije pala po površini stvari.

Avioni su leteli tamo-amo, prema
Rimu ili Parizu – nisi mogao stići na cilj
a da ne preletiš preko parka. Sve
mora da prođe, ništa ne može da ostane –

Deca su se držala za ruke, naginjala su se
da pomirišu ruže.
Imala su pet i sedam godina.

Beskonačnost, beskonačnost – to
je bilo njihovo shvatanje vremena.

Sedela je na klupi, skrivena pomalo hrastovima.
U daljini, strah se približavao i uzmicao;
sa željezničke stanice je dopirao zvuk koji je on pravio. 

Nebo je bilo ružičasto i narandžasto, starije
jer se okončao dan.

Nije bilo vetra. Letnji suton je
prosuo senke u obliku hrasta po zelenoj travi. 


Divlja perunika

Na kraju moje patnje
bila su vrata.

Počuj me: sećam se
onoga što ti nazivaš smrću.

Nad glavom buka, povijalo se granje bora
Potom ništa. Bledilo sunca
treperilo je iznad suve površine.

Užasno je preživeti
kao svest
sahranjena u tamnu zemlju.

Potom se završilo: ono čega se bojiš, biti
duša, okončana iznenada,  
izgubiti moć govora, neprimetno uleganje 
čvrste zemlje. I ono što mi se činilo da su
ptice koje proleću kroz nisko žbunje.

Ti koji se ne sećaš
dolaska sa drugog sveta
kažem ti da sam mogla ponovo da zborim: sve
što se vraća iz zaborava vraća se
da zadobije glas:

iz središta mog života probio se
veličanstveni vodoskok, tamno plave
senke na azurnoj morskoj vodi.


Vinsent van Gog, Perunike, 1889.




















preveo sa engleskog Stevan Bradić



Luiz Elizabet Glik (Louise Elisabeth Glück) rođena je 1943. goidne u Njujorku. Pohađala je koledž Sara Lorens i Kolumbijski univerzitet. Izjašnjava se kao zastupnica objektivističke poetike, nastale tokom tridesetih godina 20. veka, čiji su glavni predstavnici bili Luis Zukovski, Čarks Reznikov, Džordž Open i Karl Rakosi. Prateći ovu poetiku ona tretira pesme ka predmete, naglašavajući ozbiljnost, inteligenciju i pesnikovu sposobnost da pronicljivo posmatra svet tako što upotrebljava obične svakodnevne reči. U eseju Dokaz i teorije navodi kako zastupa poeziju koja se približava tišini i graniči se sa iščeznućem.
Njene najznačajnije zbirke su: Seoski život (2009), Averno (2006), Sedam doba (2001), Vita nova (1999), Zemlje pašnjaka (1996), Divlji iris (1992), Ararat (1990), Ahilejev trijumf (1985).
Dobitnica je mnogih priznanja, kao što su Nagrada nacionalne kritike, Nagrada akademije američkih pesnika, Gugenhajmove stipendije, a njena zbirka Divlji iris nagrađena je Pulicerovom nagradom za poeziju 1993. godine. Bila je pesnik laureat Biblioteke amerčikog kongresa 2003-2004. godine.
Trenutno je pisac rezident na Univerzitetu Jejl i predavač na Programu za kreativno pisanje Bostonskog univerziteta. Živi u Kembridžu, državi Masačusec.



среда, 7. јануар 2015.

Komunistička hipoteza - Alen Badju



Alen Badju

Nakon Sarkozijeve pobede na izborima, atmosfera u Francuskoj bila je depresivna. Često se kaže da su neočekivani porazi najgori, ali i oni očekivani mogu da budu teški na svoj način. Iako je na izborima pobedio kandidat, koji je prema istraživanjima javnog mnjenja i vodio od samog početka, ovo može biti iznenađujuće razočarenje, kao kada na primer na trci pobedi konj koji je od početka bio favorit; svako ko ima imalo smisla za opkladu, rizik, izuzetak ili prekid, više bi voleo da neki autsajder poremeti proračune. Ali teško da je sama činjenica pobede Nikole Sarkozija na predsedničkim izborima mogla da izazove ovakvu pometnju na francuskoj levici, nakon maja 2007. Nešto drugo je bilo u pitanju – određeni kompleks činilaca za koji je „Sarkozi“ samo ime. Kako ih, dakle, treba razumeti?
            Inicijelni činilac bio je način na koji je dati ishod potvrdio osetnu nemoć bilo kakvog autentično emancipatorskog projekta u okviru izbornog sistema: opredeljenja se pažljivo zapisuju, prema pasivnom modelu seizmografa, ali je sam proces takav da, po svojoj prirodi, isključuje sva otelotvorenja volje koja ne pristaje na većinsko mišljenje. Druga komponenta depresivne dezorjentisansosti na levici, nakon maja 2007, bila je duboka plima istorijske nostalgije. Političko uređenje koje je formirano nakon Drugog svetskog rata u Francuskoj – sa nedvosmislenom levicom i desnicom, i zajedničkim konsenzusom, koji su delili i degolisti i komunisti na tabeli Okupacije, Otpora i Oslobođenja – urušio se, i danas više ne postoji.  Ovo je jedan od razloga za Sarkozijeve bogate večere, zabave na jahti itd. – time je rečeno da levica više nikoga ne plaši: Vivent les riches, i do đavola sa siromašnima. Razumljivo je da ovakvo stanje iskrene duše na levici može ispuniti nostalgijom za dobrim starim vremenima – Miteran, De Gol, Marše, pa čak i Širak, taj degolistički Brežnjev, koji je znao da je pasivnost najkraći put ka urušavanju sistema.
Nikola Sarozi i Fransoa Oland, 2012.
            Sarkozi je konačno priveo kraju lešinarsku formu degolizma kojom je Širak predsedavao. Propast socijalista bila je predvidljiva još na osnovu rezultata predsedničkih izbora iz 2002. kao i Žospenove katastrofalne odluke da podrži Širaka u drugom krugu. Trenutno rasulo Socijalističke partije nije samo posledica političke oskudnosti, koja traje već godinama, niti stvarnog broja glasova – 47 procenata nije toliko lošiji rezultat u poređenju sa prethodnim rezultatima. Daleko značajnije je to što je izbor Sarkozija naneo udarac čitavoj simboličkoj strukturi političkog života u Francuskoj: sam sistem orjentacije doživeo je poraz. Važan simptom ovog poraza je činjenica da su mnogi Socijalistički funkcioneri pohrlili da zauzmu mesta pod Sarkozijevom administracijom, a oni na levom centru počeli da mu pevaju hvalospeve; pacovi su napustili brod koji tone u iznenađujućem broju. Implicitna poruka je naravno jednopartijska: budući da svi prihvatamo logiku postojećeg kapitalističkog uređenja, tržišne ekonomije itd. zašto uopšte da održavamo privid sukobljenih strana?
            Treći činilac gubitka orjentacije, počiva na rezultatima samih izbora. Okarakterisao bih izbore iz 2007 – Rojal protiv Sarkozija – kao sukob dva tipa straha. Prvi je strah onaj koji su osetili privilegovani, strah da im je pozicija ugrožena. U Francuskoj se ovaj strah manifestuje kao strah od stranaca, radnika, omladine iz predgrađa (banlieues), muslimana i afričkih crnaca. U suštini konzervativan, on proizvodi žudnju za zaštitnički nastrojenim gospodarem, makar on bio i opresivan i makar nastavljao da Vas osiromašuje. Trenutno otelotvorenje ove figure je preterano motivisani šef policije: Sarkozi. U izbornim terminima, njemu se nije suprotstavila snažna afirmacija samoodređujuće heterogenosti, već „strah od straha“: strah od policijske figure, koga malograđanski socijalistički glasač ne poznaje i kome se on ne dopada. Ovaj „strah od straha“ je sekundarana, izvedena emocija, čiji sadržaj – osim golog osećanja – jedva i da postoji; tabor Segolen Rojal nije imala nikakav koncept udruživanja sa isključenima i podjarmljenima; njihov je najveći uspeh to što su uspeli da iskoriste postojeći strah. Na obe strane postojao je konsenzus po pitanju Palestine, Irana, Afganistana (u kome se francuske trupe bore), Libana (takođe), Afrike (pretrpane francuskim vojnim „administratorima“). Ni jedna od strana nije planirala javnu raspravu o mogućim alternativama.
            Sukob između izvornog straha i „straha od straha“ razrešen je u korist prvog. Ovom rezultatu doprineo je i jedan duboki refleks, dobro primetan na licima onih koji su proslavljali Sarkozijevu pobedu. Dok je među onima koji su glasali na osnovi „straha od straha“ bio vidljiv odgovarajući negativni refleks, kada su saznali rezultate: ovo je bio treći činilac depresivnog gubitka orjentacije koji je usledio nakon maja 2007. Ne treba pritom da zanemarimo ni ono što je Altiser nazivao „ideološkim državnim aparatom“ – koji su sve više postali sami mediji, sa štampom kao sofisticiranijim, a TV-om i radijom, kao manje sofisticiranim metodama mobilisanja kolektivnih osećanja. Unutar izbornog procesa izgleda da je došlo do slabljenja stvarnosti; ovo je slabljenje odmaklo mnogo dalje s obzirom na sekundarni „strah od straha“, nego na prvobitini reakcionarni strah. Mi ipak prvenstveno reagujemo na stvarnu situaciju, dok se „strah od straha“ oblikuje tek kao reakcija na veličinu ove prvobitne reakcije, pa je tako dvostruko udaljen od stvarnosti. Vakum ove pozicije bio je vidljiv u savršeno praznim parolama Segolen Rojal.

Elektоrijalizam i država

Akо pоlitiku definišemо kaо „kоlketivnu akciju, оrganizоvanu prema оdređenim principima, kоja smera da prоizvede pоsledice nоvih mоgućnоsti kоje su pоtisnute u vladajućem uređenju“ оnda bi mоrali da zaključimо kakо je izbоrni mehanizam suštinski apоlitična prоcedura. Ovо se mоže videti u raspcepu kоji deli, sa jedne strane, snažan frоmalin imperativ da se glasa i, sa druge, lebdeću, akо ne i nepоstоjeću prirоdu pоlitičkih ili ideоlоških ubeđenja. Dоbrо je da se glasa, da se оblikuju mоji strahоvi; ali je teškо da se veruje da je оnо za šta glasam neštо dоbrо pо sebi. Tо ne znači da je sam izbоrnо-demоkratski sistem represivan; umestо tоga, izbоrni prоces je inkоrpоriran u kapitalističkо-parlamentarnu državnu fоrmu, adekvatnu za оdržavanje pоstоjećeg uređenja, te suštinski služi kоnzervativnоj svrsi. Ovо dalje stvara оsećanje nemоći: ukоlikо građani nemaju nikakvu kоntrоlu nad državnim prоcesоm dоnоšenja оdluka, sem putem glasanja, teškо da se mоže videti kakav napredak mоže pоstоjati za emancipatоrsku pоlitiku.
            Akо izbоrni mahanizam nije pоlitička već državna prоcedura, čemu оnda služi? Na оsnоvu iskustva iz 2007, mоže se reći da mu je jedna оd ulоga da istоvremenо inkоrpоrira i strah i „strah оd straha“ u državu – da ugradi u državu оve masоvnо-subjektivne elemente,  kakо bi je bоlje legitimisaо kaо оbjekt straha, оpremljen terоrоm i prisilоm. Na svetskоm hоrizоntu demоkratija je sve više definisana ratоm. Zapad je angažоvan na sve većem brоju frоntоva: оdržanje pоstоjećeg uređenja sa njegоvim gigantskim razlikama ima nesvоdivu vоjnu kоmpоnentu; dvоstrukоst svetоva sirоmašnih i bоgatih mоže se оdržati samо silоm. Ovо prоizvоdi pоsebnu dijalektiku rata i straha. Naše vlade nam оbjašnjavaju da mоraju da vоde ratоve u inоstranstvu kakо ih ne bi vоdile kоd kuće. Ukоlkо zapadne sile ne pоhvataju terоriste u Avganistanu i Čečeniji, оni će dоći оvamо i оrganizоvati ponižene i uvređene.

Strateški neоpetenizam

Maršal Filip Peten
       U Francuskоj je оvakva alijansa straha i rata tipičnо nazivana petenizmоm. Masоvna ideоlоgija petenizma – оdgоvоrna za njegоv uspeh između 1940. 1944 – pоčivala je delоm na strahu kоji je prоizveо Prvi svetski rat: maršal Peten je nameravaо da zaštititi Фrancusku оd razоrnih pоsledica Drugоg svetskоg rata, takо štо je u njega neće mešati. Prema maršalоvim rečima, više se trebalо plašiti rata negо pоraza. Većina je Фrancuza prihvatila relativni mir kоnsenzualnоg pоraza, i uglavnоm je dоbrо prоšla za veme rata, pоsebnо akо se upоredi sa Rusima, ili čak sa Englezima. Prоjekat kоji je danas analоgan оvоm je da Фrancuzi jednоstavnо treba da prihvate zakоnistоsti svetskоg mоdela kоji uspоstavlja SAD, i sve će biti sjajnо: Фrancuska će biti zaštićena оd katastrоfalnih pоsledica rata i glоbalne nejednakоsti. Ovaj оblik neоpetenizma, kaо masоvne ideоlоgije nudi se aktivnо sa оba pоlitička krila. U daljem tоku teksta, pоkušaću da оbrazlоžim da je upravо оvо ključni element za razumevanje dezоrjentisanоsti kоja se naziva „Sarkоzi“; da bi smо je razumeli u svоj njenоj punоći, istоričnоsti i inteligibilnоsti, pоtrebnо je da se vratimо оnоme štо nazivam njenоm petenističkоm „transcendentalоm“.[1]
            Ne tvrdim, naravnо, da su današnje оkоlnоsti jednake оnima iz 1940. niti da je Sarkоzi nalik na Petena. Teza kоju zastupam je fоrmalna: da su nesvesni naciоnalnо-istоrijski kоreni оnоga štо se danas naziva „Sarkоzi“, u petenističkоj kоnfiguraciji, u kоjоj je sama dezоrjentisanоst оdigrana sa državnоg vrha i predstavljena kaо istоrijska prekretnica. Ovо je matrica kоja se pоnavljala više puta tоkоm francuske istоrije. Mоžemо je pratiti sve tо Restauracije iz 1815. kada je pоstrevоluciоnarna vlada, pоdržana оd strane emigracije i оpоrtunista, vraćena u prtljagu stranca, i uz pоdršku izmоrenоg narоda ustanоvljena kaо sila kоja će pоvratiti mоralnоst i red. Vоjni pоraz je 1940. pоnоvо služiо kaо kоntekst za dezоrjetišući оbrt stvarnоg sadržaja državne aktivnоsti: višijevska vlada je neprestanо gоvоrila о „naciji“, a bila je pоstavljena оd strane nemačkih оkupaciоnih snaga; najkоrumpiraniji оligarsi su trebali da državu izvedu iz mоralne krize; sam Peten, kaо оstareli general u službi imоvinskih interesa, trebalо je da bude оtelоtvоrenje naciоnalnоg prepоrоda.
"Rad, porodica, otadžbina" (1941) 
            Brоjni aspekti neоpetenističke tradicije vidljivi su i danas. Kapitulacija i servilnоst su, tipičnо, predstavljeni kaо inventivnоst i regeneracija. Ovо su bile centralne teme Sarkоzijeve kampanje: gradоnačelknik Nujia preоbraziće francusku ekоnоmiju i vratiti nezapоslene na pоsaо. Stvarni je sadržaj, naravnо, pоlitika pоslušnоsti krupnоm kapitalu u ime naciоnalnоg prepоrоda. Druga karakteristika оve pоlitike je upоtreba navоdnоg slabljenja nacije i „mоralne krize“ kaо оpravdavanja za represivne mere, preduzete u ime оbnavljanja. Mоralnоst se priziva, kaо i оbičnо, umestо pоlitike, a prоtiv masоvnih pоkreta. Pоziva se na vrline vrednоg rada, discipline i pоrоdice, a glavna parоla je: „zasluge treba nagraditi“. Ovо tipičnо izmeštanje pоlitike u pravcu mоrala, pripremalо se jоš оd sedamdesetih, оd „nоvih filоzоfa“ dо danas, i tо оd strane svih kоji su radili na „mоralizaciji“ istоrijskih sudоva. Cilj je zapravо biо pоlitički: da se pоstavi teza prema kоjоj slabljenje nacije nema nikave veze sa visоkim službenicima kapitala, a da se krivica svali na оdređene zlоnamerne elemente pоpulacije – trenutnо na strane radnicike i оmladinu iz predgrađa.
            Treća karakteristika neopetenizma je paradigmatska uloga stranog iskustva. Primer uspeha uvek dolazi iz inostranstva, iz zemalja koje su odavno prevazišle moralnu krizu. Za Petena, blistavi primeri bili su Musolinijeva Italija, Hitlerova Nemačka i Frankova Španija: vođe su ove države ponovo postavile na noge. Politička estetika je mimetička: nalik na Platonovog demijurga, država mora da oblikuje društvo, sa pogledom uperenim na modele. Danas su ovi modeli, naravno, SAD i Britanija.
            Četvrta karakteristika je verovanje da izvor trenutne krize leži u nekom pojedinačnom katastrofalnom događaju. Za protopetenizam iz 1815, ovo je naravno bila Revolucija i giljotiniranje kralja. Za samog Petena u 1940. to je bio Narodni front, Blumova vlada, i pre svega, veliki štrajkovi i zaposedanje fabrika 1936. Vladajuće kase su daleko bolje prihvatile nemačku okupaciju od straha koji su ovi neredi izazvali. Za Sarkozija, zlo je oslobođeno Maja '68 – pre više od 40 godina – i ono se neprestano priziva kao razlog današnje „krize vrednosti“. Neopetenizam daje koristan pojednostavljen model istorije, koji povezuje jedan negativni događaj, najčešće strukturiran oko radničke klase ili kolektivnog revolta, i jedan pozitivni u vidu vojne ili državne strukture, koji je bio rešenje za prvi. Luk koji se proteže od 1968. do 2007. može tako biti ponuđen kao izvor legitimiteta Sarkozijeve vlade, koja će kao istorijski agent konačno pristupiti popravkama oštećenja koje je originalni katastrofalni događaj napravio. Konačno tu je i element rasizma. Pod Petenom, ovo je bilo brutalno očigledno: otarasiti se Jevreja. Danas se to iskazuje na suptilniji način: „mi nismo inferiorna rasa“ – što implicira dopunu – „kao neki“; „istinski Francuz ne treba da sumnja u legitimitet akcija svoje zemlje“ – u Alžiru ili bilo gde drugde. U kontekstu ovih kriterijuma, možemo istaknuti da dezorjentisanost koja nosi naziv „Sarkozi“ može biti analizirana kao najnovija manifestacija petenističke transcendentale.

Bauk

"Maj 68, početak duge borbe", Francuska, 1968.
Na prvi pogled izgleda da ima nečega neobičnog u insistiranju novog predsednika da razrešenje moralne krize u zemlji, koje je cilj njegovog projekta „obnove“, vidi u „raščišćavanju sa nasleđem Maja '68. jednom zauvek“. Mnogi od nas su smatrali da je on ionako odavno prošao. Šta je to što proganja režim, pod imenom Maja '68? Možemo jedino da pretpostavimo da je to „bauk komunizma“, u jednoj od svojih najnovijih manifestacija. Predsednik bi to ovako rekao (da napravimo jednu sarkozijevsku prozopopeju): „Odbijamo da nas bilo šta progoni. Nije dovoljno to što je empirijski komunizam iščezao. Želimo da ukinemo i sve njegove moguće forme. Čak i komunistička hipoteza – kao opšte ime našeg poraza – mora biti postavljena van rasprave“.
            Šta je „komunistička hipoteza“? U svom izvornom smislu, kakav joj je dao Manifest, „komunistička“ znači, pre svega, da logika klase – kao suštinsko podređivanje rada vladajućoj klasi, u vidu uređenja koje je postojalo još od antike – nije neibežna. Ona može biti prevaziđena. Komunistička hipoteza počiva na ideji da je drukčiji način kolektivnog organizovanja moguć, način koji će ukinuti nejednakosti bogatsva, pa čak i podelu rada. Privatno gomilanje ogromnog bogatstva i njegov prenos kroz nasledstvo će nestati. Postojanje države prisile, odvojene od civilnog društva više neće izgledati neophodno: dugi proces reorganizacije, zasnovan na slobodnoj asocijaciji proizvođača vremenom će je zameniti.
            „Komunizam“ kao takav označava samo ovu vrlo uopštenu grupu intelektualnih predstava. To je ono što je Kant nazivao Idejom, sa regulativnom, pre nego programatskom ulogom. Neozbiljno je nazivati ove komunističke principe utopijskim; na način na koji sam ih ovde objasnio oni su intelektualne sheme, ostvarivane uvek na drugi način. Kao čista Ideja jednakosti, komunistička hipoteza je postojala, bez sumnje, na samim počecima državnosti. Čim se kolektivna akcija suprotstavi državnoj prinudi u ime egalitarijanske pravde, osnove, ili fragmenti hipoteze počnu da se pojavljuju. Pobune naroda – robovi predvođeni Spartakom, seljaci predvođeni Mincerom – mogu se identifikovati kao praktični primeri ove „komunističke nepromenjive“. Sa Francuskom revolucijom komunistička hipoteza ustanovljava epohu političke modernosti.
            Ono što nam preostaje je da odredimo tačku u istoriji komunističke hipoteze na kojoj se danas nalazimo. Slika modernog doba pokazala bi dve velike sekvence u njenom razvoju, sa razmakom od četrdeset godina. Prva je samo postavljanje komunističke hipoteze; dok bi se druga sastojala iz prvobitnih pokušaja njene realizacije. Prva sekvenca se prostire od Francuske revolucije do Pariske komune, recimo od 1792. do 1871. Povezuje masovne narodne pokrete u njihovom pokušaju da dođu na vlast, putem pobuna i svrgavanja postojećeg poretka; ova revolucija će ukinuti stare društvene forme i uspostaviti „zajednicu jednakih“. Tokom 19. veka bezoblični pokreti koji su se sastojali od građana, umetnika i studenata sve više su potpadali pod vođstvo radničke klase. Sekvenca je kulminirala u neočekivanoj novosti – i radikalnom porazu – Pariske komune. Jer Komuna je pokazala neverovatnu energiju kombinacije masovnog pokreta, vođstva radničke klase i oružane pobune, ali i njena ograničenja: pripadnici Komune nisu mogli niti da uspostave revoluciju na nacionalnom nivou, niti da je odbrane od kontrarevolucionara podržanih od strane inostranih sila.
"Uništite stari svet; stvarajte novi svet", Kina, 1967.
            Druga sekvenca komunističke hipoteze prostire se od 1917. do 1976: od Boljševičke revolucije do kraja Kulturne revolucije i militatnih pobuna u svetu u periodu od 1966. do 1975. U ovoj je sekvenci dominiralo pitanje: kako pobediti? Kako izdržati – za razliku od Pariske komune – naoružane napade vlasničkih klasa; kako organizovati nove snage tako da se zaštite od napada neprijatelja? Nije više centralno pitanje bilo formulisanje i proveravanje komunističke hipoteze, već njeno ostvarivanje: ono štoj je 19. vek sanjao, 20. će ostvariti. Opsednutost pobedom, koncentrisana oko pitanja organizacije, našla je svoj principijelni izraz u „gvozdenoj disciplini“ komunističke partije – karakterističnoj tvorevini druge sekvence hipoteze. Partija je rešila probleme nasleđene iz prve sekvence: revolucija je prevladala, putem pobuna ili kroz produžen narodni rat, u Rusiji, Čehoslovačkoj, Koreji, Vijetnamu, Kubi, i uspela u uspostvljanju novog reda.
            Ali druga sekvenca stvorila je nove probleme, koje nije mogla da reši metodama koje je razvila reagujući na probleme prve. Partija se pokazala uspešnom u svrgavanju oslabljenih reakcionarnih režima, ali neuspešnom u uspostavljanju „diktature proletarijata“ na način na koji je Marks opisao – tj. kao privremenu državu, državu prelaska u ne-državnost, u procesu dijalektičkog prevazilaženja. Umesto toga partijska država se razvila u novi oblik autoritarizma. Neki od ovih režima ostvarili su značajne uspehe u oblastima obrazovanja, zdravstva, vrednovanja rada itd; postavili su takođe i granicu aroganciji imperijalističkih sila na međunarodnom nivou. Ali se sam državni princip pokazao korumpiranim i, u dugoročnom pogledu, neefektivnim.

Prekidi

Između kraja prve sekvence i početka druge prostirao se period od četrdeset godina, tokom koga je komunistička hipoteza proglašena neostvarivom: u decenijama od 1871. do 1914. imperijalizam je trijumfovao svuda po svetu. Od kada se druga sekvenca završila, krajem sedamdesetih, ponovo smo se našli u jednom takvom periodu, u kome je protivnik u usponu. Centralni problem u ovakvim okolnostima je potencijalno otvaranje nove sekvence komunističke hipoteze. Ali jasno je da ona neće biti – i da ne može biti – nastavak druge. Marksizam, radnički poret, masovna demokratija, lenjinizam, partija proletera, socijalna država – svi izumi 20. veka – više nam nisu od koristi. Na čisto teorijskom nivou oni i dalje zavređuju proučavanje i razmatranje, ali na nivou političke prakse postali su neupotrebljivi. Sa drugom sekvencom je svršeno i besmisleno bi bilo ponovo je otvarati.
            U ovom trenutku, u periodu u kome dominira neprijatelj, kada se novi eksperimenti strogo zaobilaze, nije moguće sa sigurnošću reći kakav karakter će imati sledeća sekvenca. Ali opšti smer je ipak razgovetan: on podrazumeva novi odnos između političkih pokreta i samog ideološkog prostora – odnos koji je nagovešten u izrazu „kulturne revolucije“ ili u pojmu „revolucije uma“ iz Maja '68. I dalje ćemo zadržati teorijske i istorijske lekcije koje smo naučili u prvoj sekvenci, kao i centralnost pobede, koja je proistekla iz druge. Ali rešenje neće biti ni bezoblični, ili mnogooblični (multi-form), narodni pokret inspirisan inteligencijom mnoštva – kao što to veruje Negri i alterglobalisti – niti obnovljena i demokratizovana komunistička partija, kao što se nadaju neki trockisti i maoisti. Pokret iz 19. veka i partija iz 20. bili su specifični oblici komunističke hipoteze; više nije moguće vratiti im se. Umesto toga, nakon negativnih iskustava „socijalističkih“ država i dvosmislenih lekcija Kulturne revolucije i Maja '68, naš zadatak je da hipotezu dovedemo u postojanje u drugom obliku, da joj pomognemo da se pojavi unutar novih formi političkog iskustva. Zato je naš posao toliko komplikovan, toliko eksperimentalan. Moramo se fokusirati na uslove mogućnosti postojanja, umesto na usavršavanje metoda. Moramo da iznova uspostavimo komunističku hipotezu – kao predstavu da podređivanje rada vladajućoj klasi nije neizbežno – unutar ideološke sfere.
            Šta ovo sve može da podrazumeva? Eksperimentalno, mogli bi da zamislimo tačku koja bi bila izvan temporalnosti vladajućeg poretka i onoga što je Lakan jednom prilikom nazvao „služenje bogatstvu“. Bilo koju tačku, sve dok je u formalnoj suprotnosti ovakom služenju, a koja bi ponudila disciplinu univerzalne istine. Jedna takva tačka mogla bi biti sadržana u izjavi: „Postoji samo jedan svet“. Šta ona implicira? Savremeni kapitalizam se, naravno, hvali kako je napravio globalni poredak; njegovi protivnici takođe govore o alterglobalizmu. Oni u suštini predlažu shvatanje politike kao praktičnog načina napuštanja sveta, kakav on trenutno jeste, i kretanje u pravcu sveta kakav bi oni želeli da bude. Ali da li jedan svet ljudskih subjekata postoji?  „Jedan svet“ globalizacije je isključivo svet stvari – objekata za prodaju – i monetarnih znakova: svetsko tržište koje je predvideo Marks. Veći deo svetske populacije ima, u najboljem slučaju, ograničen pristup ovom svetu. Vrata su pred njima zaključana, često doslovno.
Pad Berlinskog zida, 1989.
            Pad Berlinskog zida trebao je da najavi dolazak jednog sveta slobode i demokratije. Dve decenije kasnije, jasno je da se svetski zid jednostavno pomerio: umesto da razdvaja Istok i Zapad, on sada deli bogati kapitalistički Sever od siromašnog i razorenog Juga. Novi se zidovi uzdižu svuda po svetu: između Palestinaca i Izraelaca, između Meksika i SAD, između Afrike i španskih enklava, između užitaka bogatstva i želja siromašnih, bili oni seljaci u selima ili stanovnici gradova u favelama, predgrađima, hostelima ili kartonskim naseljima. Cena, navodno, jedinstvenog sveta kapitala brutalna je podela ljudske egzistencije na oblasti razdvojene policijskim psima, birokratskim kontrolnim punktovima, pomorskim patrolama, bodljikavom žicom i progonima. „Problem emigracije“ koji je zapravo posledica uslova u kojima rade radnici drugih zemalja dokazuje – kroz kategorije ljudskih života – da je „jedan svet“ globalizacije prevara.

Performativno jedinstvo

Politički problem treba, dakle, obrnuto postaviti. Ne možemo započeti od analitičkog slaganja o postojanju sveta i nastaviti ka normativnoj delatnosti s obzitom na njegove karakteristike. Neslaganje ovde nije oko kvaliteta, već oko samog postojanja. Suočeni sa veštačkom i ubitačnom podelom sveta na dvoje – disjunkcija koja je imenovana u samom nazivu „Zapad“ – moramo afirmisati postojanje jedinstvenog sveta od samog početka, kao aksiom i kao princip. Jednostavna fraza, „postoji samo jedan svet“, nije objektivni zaključak. Ona je performativ: mi odlučujemo da tako stoje stvari za nas. Ukoliko smo verni ovoj tezi, potrebno je samo da iskristališemo posledice koje iz nje proizilaze.
"Francuski i migrantski radnici ujedinjeni", Pariz 1968.
            Prva posledica je priznanje da svi pripadaju istom svetu kao i ja: i afrički radnik koga vidim u kuhinji, i marokanac koga vidim da kopa rupu na sred trotoara, i žena prekrivena velom koja pazi na decu u parku. Na ovoj tački vršimo preokret preovladavajuće ideje sveta ujedinjenog objektima i znakovima, kako bi napravili jedinstvo u kategorijama živih, delajućih bića, ovde i sada. Ovi ljudi, različiti od mene po jeziku, religiji, hrani, obrazovanju, postoje isto koliko i ja; budući da postoje kao i ja, mi možemo da raspravljamo – i kao i svi drugi, da se složimo ili da se ne složimo. Ali samo pod uslovom da oni i ja postojimo u istom svetu.
          Na ovoj tački, prigovor o kulturnoj razlici biće pokrenut: „naš“ svet je sačinjen od onih koji prihvataju „naše“ vrednosti – demokratiju, poštovanje prema ženama, ljudska prava. Oni čija kultura ne deli ove vrednosti nisu deo istog sveta; ako žele da mu se pridruže, moraju da dele naše vrednosti, da se „integrišu“. Kako je to Sarkozi naveo: „Ako stranci žele da ostanu u Francuskoj, moraju da vole Francusku; u suprotnom, treba da odu.“ Ali ovakvo postavljanje uslova već označava napuštanje teze „postoji samo jedan svet živih muškaraca i žena“. Možda će se reći kako treba a uzmemo u obzir zakone svake zemlje. Zaista; ali zakon ne postavlja preduslove za pripadanje svetu. Osim toga, ni od koga se ne traži da voli zakon, već samo da mu se povinuje. Jedan svet živih muškaraca i žena može imati zakone; ono što ne može imati su subjektivni ili „kulturni“ preduslovi za postojanje unutar njega – zahtev da se bude kao i svi drugi. Jedan svet je upravo mesto na kome postoji beskonačan niz razlika. Filozofski govoreći, daleko od pokretanja sumnje u jedinstvo sveta, ove razlike su princip njegovog postojanja.
            Pitanje koje se potom pokreće je da li išta vlada ovim beskonačnim razlikama? Možda postoji jedan svet, ali da li to znači da je nebitno to što je neko Francuz, ili Marokanac koji živi u Francuskoj, ili musliman u zemlji hrišćanskih tradicija? Da li postojanje ovakvih idnetiteta možda treba da vidimo i kao prepreku? Najjednostavnija definicija ovakvih identiteta je da su oni niz karakteristika i svojstava prema kojima individua ili grupa raspoznaju sebe kao „sopstvo“. Ali šta je „sopstvo“. To je ono što kroz sva karakteristična svojstva identiteta ostaje manje ili više nepromnjeno. Moguće je u tom smislu tvrditi da je identitet skup svojstava koji formiraju nepromenjivost. Na primer, identitet umetnika je ona nepromenjivost njegovog ili njenog stila po kome je prepoznatljiv/prepoznatljiva; homoseksualni identitet je sastavljen od svega onoga što sačinjava nepromenjivost mogućeg objekta želje; identitet strane zajednice u nekoj zemlji je ono po čemu se pripadnost u toj zajednici može prepoznati: jezik, gestovi, odeća, navike u ishrani itd.
            Definisan na ovaj način, kroz nepromenjive, identitet je dvostruko povezan sa razlikom: sa jedne strane, identitet je ono što je različito od svega ostalog; sa druge to je ono što ne postaje različitim, ono što je nepromenjivo. Afirmacija identiteta ima još dva aspekta. Forma prvog je negativna. Sastoji se u očajničkom održavanju činjenice ja nisam drugi. Ovo je često neprocenjivo, posebno u kontekstu autoritarnih zahteva za integracijom. Marokanski radnik će svim sredstvima pokušavati da potvrdi kako su njegova tradicija i običaji različiti od tradicija i običaja malograđanskih evrpljana; čak će dodatno pojačati karakteristike njegovog verskog i običajnog idnetiteta. Druga forma podrazumeva imanentni razvoj identiteta u novoj situaciji – prema Ničeovoj čuvenoj maksimi „postani ono što jesi“. Marokanski radnik ne napušta ono što sačinjava njegov individualni identitet, bilo u društvu ili u porodici; ali će ga vremenom prilagoditi, na kreativan način, mestu na kome se našao. Prema tome, on će izmisliti ono šta jeste – marokanski radnik u Parizu – ne kroz unutrašnji raskid već kroz proširenje identiteta.
            Političke posledice aksioma, „postoji samo jedan svet“, radiće na tome da konsoliduju ono što je univerzalno u identitetima. Primer za to bio bi  – lokalni eksperiment – sastanak održan u Parizu na kome su se neprijavljeni radnici i francuski građani dogovorili da nastupe zajedno i zatraže ukidanje pristrasnih zakona, policijskih racija i deportacija; da zatraže da se strani radnici priznaju na osnovu njihovog prisustva: jer niko nije ilegalan; svi ovi zahtevi sasvim su prirodni ljudima koji žive u suštinski identičnoj egzistencijalnoj situaciji – u istom svetu.

Vreme i hrabrost


Pariz, protesti, 1968. godina

„U tako velikoj neseći, šta ti preostaje?“, upitana je Kornejeva Medeja od strane svoje poverenice. „Ja sama! Ja ostajem, kažem, i to je dovoljno“, odgovara joj ona. Ono što Medeja uspeva da sačuva i potvrdi je hrabrost da bira sopstvenu sudbinu; i hrabrost, predložio bih, je osnovna vrlina u situaciji dezorjentisanosti današnjeg vremena. Lakan takođe pokreće to pitanje kada raspravlja o analitičkom leku za depresivni poremećaj: ne treba li se ova tema završiti sa velikom dijalektičkom raspravom o hrabrosti i pravdi, prema modelu Patonovih dijaloga? U čuvenom dijalogu „Lahet, ili O hrabrosti“, vojskovođa Lahet, zapitan od strane Sokrata, odgovara: „Hrabrost je kada ugledam neprijatelja i potrčim prema njemu kako bi započeli borbu“. Sokrat, naravno, nije posebno zadovoljan ovim odgovorom, i vojskovođu lagano vodi ka problemu: „To je dobar primer hrabrosti, ali primer nije definicija“. Izlažući se istom riziku kao i Lahet, pokušaću da predložim sopstvenu definiciju.
            Pre svega, želeo bih da održim status hrabrosti kao vrline – tj. ne kao nečega što je unutrašnja datost, već kao nečega što se samo mora izgraditi, i što se gradi delanjem. Hrabrost je, tako, vrlina koja se manifestuje kroz izdržavanje nemogućeg. Ne mislim pritom na trenutno izlaganje nemogućem: to bi bio heroizam, a ne hrabrost. Heroizam je uvek predstavljan kao položaj, a ne kao vrlina: kao trenutak u kome se neko okreće kako bi se susreo sa nemogućim, lice u lice. Vrlina hrabrosti gradi se kroz izdržavanje unutar nemogućeg; vreme joj je sirovi materijal. Ono za šta je potrebna hrabrost je delanje prema kategorijama trajanja, različitih od onih koje su nametnute od strane zakona sveta. Tačka za kojom tragamo mora biti takva da nas može povezati sa drugim uređenjem vremena.  Oni koji su zarobljeni unutar temporalnosti koja nam je dodeljena od strane vladajućeg uređenja uvek će biti skloni da izjave, kako su to mnogi članovi Socijalističke partije izjavili: „Dvanaest godina Širaka, i sad još moramo da čekamo sledeće izbore. Sedamnaest godina; možda i dvadeset dve; čitav život!“ U najboljem slučaju oni će postati deprimirani i dezorjentisani; u najgorem, pacovi.
Okupiraj Pariz, 2011.
            U mnogim aspektima bliži smo danas pitanjima 19. veka nego revolucionarnoj istoriji 20. Ogroman broj fenomena vezanih za 19. vek se ponovo javlja: oromna populacija siromašnih, povećavanje nejednakosti,  politika koja je u službi interesa bogatih, nihilizam kod većine mladih, servilnost većeg dela intelignecije; sabijeni, opsadni eksperimentalizam nekolicine grupa koje pokušavaju da nađu način da izraze komunističku hipotezu ... Ovo je bez sumnje i razlog zašto danas, kao i u 19. veku, nije u pitanju pobeda hipoteze, već uslovi mogućnosti njenog postojanja. To je naš zadatak, tokom reakcionarnog perioda koji trenutno vlada: putem kombinacije procesa mišljenja – uvek globalnog, ili univerzalnog, po karakteru – i političkog iskustva, uvek lokalnog i pojedinačnog, ali prenosivog, da obnovimo komunističku hipotezu, u našoj svesti i na terenu.


Preveo sa engleskog:
Stevan Bradić
(tekst je sa manjim izmenama objavljen u časopisu Zlatna greda, maj/jun 2011, br. 115/116, str. 10-14.)
 

[1] Videti Logiques des mondes, Paris, 2006. za puni razvoj različith oblika „transcendentalnosti“ i njihovih funkcija, koje vladaju uređenjem pojavnosti mnoštava u svetu.